|
"NadimaÄ â€“ Po kratkom postupku (ADP)
Wednesday, August 17, 2011
Nema sumnje da beogradski thrash metal sastav NadimaÄ spada u uži krug najbitnijih potkulturnih muziÄkih pojava u zemljici Srbadiji na vododelnici prve dve decenije novog milenijuma. Ovo laskavo priznanje Äupavi momci su zaslužili, bez potezanja veza, iz dva razloga. Prvi i važniji je iskazan talenat u presaÄ‘ivanju zapadnih uticaja u domaći milje bez posledica po autentiÄnost izraza grupe, na tragu onih urbanih mitova koji su proslavili starije kolege i sugraÄ‘ane iz sastava Partibrejkers i, recimo, Presing. Bundžije koje laprdaju o „neprirodnosti“ zapadnjaÄkih uticaja na srpsku mladež, dobijaju brzopotezni Å¡ut u jajca posle samo nekoliko sekundi muziciranja BeograÄ‘ana. Kao i u sluÄaju pomenutih kolega neÅ¡to drugaÄijeg izraza, priÄamo o originalu koji svoje roÄ‘enje duguje prestoniÄkom betonu ’ladnom kao taÅ¡tino srce.
Drugi razlog je Äinjenica, da su uz zlosrećne Space Eater (pevaÄ Rna izgubio život u bizarnom požaru pre neÅ¡to viÅ¡e od dve godine), NadimaÄ najeminentniji domaći predstavnici tzv. neo-thrasha, u kome je ono „neo“ Äisto vremenska odrednica koja oznaÄava povratak zdravim i proverenim kontinentalnim i prekookeanskim korenima (iz poslednje Äetvrtine proÅ¡log veka) muziÄkog (pod)pravca koji je u svojim osnovnim postavkama bio barem onoliko punk koliko je bio metal (dok se nije pojavio grandž i ukrao Å¡ou, a nekima bogami i smisao postojanja (da, da, mislim na thrash metal)). Sasvim dovoljno da leta Gospodnjeg 2011. BeograÄ‘ani objavljuju svoj drugi LP za kinesku etiketu Area Death Productions.
Debi „Državni neprijatelj broj kec“ (2009.) jedan je od znaÄajnijih zvuÄnih artefakata domaće proizvodnje Äiji je datum izrade utisnut u prethodnoj deceniji. TreÅ¡eri su na reprezentativnijim komadima sa ove ploÄe uspeli da saÄine smeÅ¡u u kojoj se ne zna gde se zavrÅ¡ava otrovna Å¡ala a gde poÄinje smrtna ozbiljnost, i obrnuto. Pre jedno petnaestak godina, u kultnom novosadskom fanzinu „Tri drugara“, pevaÄ nekadaÅ¡nje beogradske hard core atrakcije Unison Stole je razvio zanimljivu teoriju suÅ¡tine problema domaće muziÄke scene. Poenta se sastojala u tvrdnji da na ovom delu Balkana u muziciranju nema sredine – ili su muzikanti preozbiljni ili totalno neozbiljni, ponudivÅ¡i geografsko mapiranje po kome je Beogradu poželeo viÅ¡e Å¡aljivih (kao da Blaža ni onda nije bio dovoljan) a Novom Sadu joÅ¡ ozbiljnijih bendova (Luna? La Strada?). „HedÅ¡at u glavu“, „Metal je rat“, „Dlake na sapunu“ i „Zlo i naopako“ obrisale su ovako iscrtane granice – NadimaÄima je uspelo da budu i neozbiljni i preozbiljni istovremeno, a iznad svega ekstremni, na radost ljubitelja muziÄkog beskompromiserstva.
Tu negde leži moj problem sa novim, pandurski naslovljenim albumom grupe. MuziÄki, nema mu se Å¡ta preterano zameriti – beogradski sastav je Ävrsto ukotvljen u metalskom kanonu koji nema nameru da napuÅ¡ta u potrazi za eksperimentom, dok je produkcija (i sama svirka) u odnosu na prvenac neÅ¡to bolja i zasigurno „zategnutija“, ali ne tako da bi pokvarila furioznu old school atmosferu iz koje lipte krv i znoj, bez ijedne suze. Ali ako priÄamo o tekstualnom segmentu, udarnoj pesnici grupe, NadimaÄ su zanemarili talenat viÅ¡edimenzionalnosti iskazan na prvencu, držeći se prostijih (i vulgarnijih) poetskih slika.
U takvom rasporedu, ovom paru uÅ¡iju vazda najviÅ¡e prijaju angažovaniji songovi – uvodna Hapsi sve sa lakoćom uleće u katalog najprobranijih pesama grupe, svom silinom razbijajući u paramparÄad neveselu sliku druÅ¡tveno-politiÄke uÄmalosti u kojoj egzistiramo. Ko u ovoj pesmi ne Äuje životni krik koji kao da pita „Dokle?“, sigurno nema uÅ¡i. Osim nje, fromovski naslovljena Bekstvo od slobode u potpunosti zadovoljava apetit svih onih sluÅ¡alaca koji u potkulturnim sadržajima tragaju za svojim identitetskim osloncem. Å taviÅ¡e, priÄamo o pesmi u kojoj je opevan kljuÄni trenutak potkulture same: u njemu „ne“ okolini alhemijski prerasta u „da“ samom sebi.
Nažalost, ostale pesme na ovom izdanju (mi) nisu toliko zanimljive, iako mahom prÅ¡te od osobene crnohumorne poetike grupe. Ovaj, možda preoÅ¡tar sud nije izreÄen po nekim opÅ¡tim arÅ¡inima nakon ispijanja hektolitara neke tamo muziÄke mudrosti, već najpre po standardima na koje nas je sama grupa navikla, i ubeÄ‘en sam da, bez i najmanje želje da omalovažavam njihov primetan trud, oni to mogu bolje, ubitaÄnije i surovije. TehniÄki aspekti su apsolvirani dok je spiritualni potencijal ostao da kaÅ¡ljuca u vazduhu, te ostaje nada da će u vremenu koje dolazi biti pretoÄen u neÅ¡to opipljivije, obilnije i masnije.
maare"
|
Login
Register
FAQ
Search
