|
Kao malog, babo me je tjerao da idem u džamiju. Tu u drugom selu. A meni se nikad nije išlo. Šta ću u džamiji? Niti se možeš tu igrati lopte, žmire, ganje, ništa. Imali smo ovog jednog hodžu, mlatio nas ko' dušmane. Mene i amidžića najviše. Nas je hodža mrzio. Uvijek mi. Neko nešto uradi, odmah ja i amidžić fasujemo. To je bilo normalno, da hodže udaraju malu djecu.
Al' bili smo najbolji u Ilmihalu. U po' dana u po' noći, islamske Å¡arte smo znali i ja i amidžić. A tek recitacije? PiÄka mu materna, meni je hodža za hatme uvijek davao istu recitaciju. ''Buktinja islama''. NeÅ¡to se tu Zemlja okreće sa mjesecom i milion alahova se Äuje sa munara, i deru se mujezini, i buktinja islama nikad utrnuti neće. I dobijem Å¡ećerke. To su one hairli bombone. Mislio sam da ih ima samo u džamiji. Dok mi iste takve, zelene, nije donio dedo sa koride na ÄŒevljanovićima.
Evo i mog dede. On ne klanja. Nije od tog posla. On radi povazdan na njivi. Tako da on i ne mora klanjat. Otklanja to neko i za njega. A ne voli neÅ¡to ni hodžu. Moj dedo kaže da je moj hodža komunjara svoje vrste sam' ne smije kazat da ga ne otjeraju iz džamije. Moj dedo neće ni na hadždž da ide. Nol'ko para izdavat, može se dvije godine sijat. Ma možda bi on i iÅ¡ao, al' ja sam uÄio iz geografije da je dolje, na Ćabi, prevruće. Ko' u džehenemu. A moj dedo ne može puno na suncu. Tako da on ne smije na hadždž. Da umre meÄ‘u onoliko svijeta. Al' hajde i to, on meni kaže da dolje ima svakakvih budala. I oni ti ovako uzmu kamenja pune džepove i gaÄ‘aju neke bandere. Pa se Å¡iÅ¡aju na nulu, od vrućine. Kasnije idu i trÄe do jednog brda, pa brže bolje nazad. I sve ti ima obilježeno kuda smijeÅ¡ trÄat. Neću vala ni ja na ćabu.
Ja nisam imao pojma Å¡ta znaÄi komunjara, ali mi je zvuÄala zanimljivo ta rijeÄ. Komunjara! Dedu sam zvao komunjarom. I babu. I mamu. I komÅ¡iju. I hodžu. Al' tada sam fasovao. Radili mi Ikindiju i hodža nam pokazivao kako se ona klanja. Kasnije je izveo mog amidžića i rekao mu da pokaže kako se klanjaju suneti. Suneti, to je isto kao prvo poluvrijeme na utakmici. Samo Å¡to sam ja Äuo da se na ikindiji smije prvo poluvrijeme i preskoÄit. Ovaj nije znao ni koliko ima rekata. Priznajem da sam mu Å¡aptao iz zadnje klupe, koÅ¡arka, Äetvrtine! Da hodža ne skonta. Mogao ga je hodža ubiti, al' nije znao. I onda skoÄi hodža da ga udara.
Ja ni prve ni druge, skoÄim, i iz sveg glasa, halo, komunjaro! Nije nam se ni sabah sleg'o, a ti pitaÅ¡ ikindiju! Nemoj ga udarat'! Hodža pocrveni kao fes. SkoÄi preko klupe, uhvati me za uÅ¡i i odvede u drugu sobu. I amidžića je. E sve i da je nekad bilo boga, ubio ga je u nama. Prvo nas je mlatio Å¡tapom. Pa kad je pukao, onda nas je udarao Ilmihalom.
Neću to nikad zaboraviti. UÅ¡i su nam bile crvene kao Å¡top svjetla u Juge. Plakali smo, moralo se. ProÅ¡ao mi je sve i jedan Å¡art kroz glavu. I Kako Mirza žuri na pouku, i Buktinja islama, , i Svako dijete dobro znade ga da otac majka ljube, i Å¡ta sve nije. Ali Å¡ta će Äovjek onakvoj budali od hodže? Hodža je, Ä‘aba, ne smijeÅ¡ ni reći babi. Da dobijeÅ¡ duplu porciju. U selu je hodža bio svetinja. Njega ne smijeÅ¡ dirati. A on mlati Ilmihalom. Hodže su božiji ljudi. Oni priÄaju s bogom. Tako smo ja i amidžić mislili.
Mlatio nas je svaki vikend. Za sitnice. I mi smo trpili. Moralo se. Sjećam se dobro, ljeto bilo, subota. Krenuli mi u džamiju. Nismo nauÄili neko sure ni ja ni amidžić. Ne znam sad koje, al' bilo je u njemu pola metra. DoÄ‘e hodža. Svi znaju koga će prvo pitati. Tako i bi.
Vas dvojca'! Dolazite dol'! Prid mene! Ja i amidžić doÄ‘emo. Sjedite! Mi sjednemo. Eh, da vas Äujem, pa reÄe neÅ¡to zajebano, niÅ¡ta ga skontali nismo. Mi Å¡utimo. Ne Äujem vas! Mi opet Å¡utimo. Å ta ću kad nismo nauÄili? Igrali lopte vazdan. A to vi momci niste nauÄili!? Eh, saćemo' vidjet' Äija mati crnu vunu prede. A dosad mi mati isprela vune ko' odavdje do Ćabe i nazad, ako ćemo tako gledati.
Pa skoÄi hodža, a skoÄismo bogme i mi. On za Å¡tap, iza peći, mi za musafe, sa stola. On na nas, mi na njega. Nas je dedo uvijek uÄio da ne treba prvi poÄinjat. I nismo. DokuÄi ga amidžić musafom u glavu, obori ga odmah. Spade mu fes ko' s kruÅ¡ke. Dobro ga je opauÄio, neću duÅ¡e grijeÅ¡it. I to ćoÅ¡kom. A debeli joÅ¡ oni musafi, i to sa prevodom. Duplo viÅ¡e stranica. Ubio se za hodže.
Pade hodža, a mi na njega. Udri koliko imaš snage, jer ako se više digne gotovi smo. Amidžić je imao crveni musaf, a ja zeleni. Dere se hodža ko' dijete.
HoćeÅ¡ viÅ¡e udarati djecu, komunjaro jedna! Pa ga opalim zelenim musafom po glavi. Neću dina mi i imana! Samo me pustite, neću Allaha mi Velikog! Amidžić mu sjeo na noge, a ja na leÄ‘a. Pa udri junaÄe kako znaÅ¡ i umijeÅ¡. Tako smo mi njega udarali sigurno deset minuta. Malo se amidžić odmori, a ja pojaÄam, da držimo kontinuitet. Pa se zamijenimo.
Nakon desetak minuta ga popustimo. Udarali bi mi njega joÅ¡, nego nismo viÅ¡e mogli. Uzmemo Ilmihale i preko vrata. Hodža je ostao ležat na podu. Kad smo doÅ¡li u avliju, amidžić se nasmija i reÄe:''E jesmo mu jebali mater, ha?''
''Jesmo vala!'', odgovorih i uđoh u kuću...
|
Login
Register
FAQ
Search
Gledat cu da je zbavim narednih dana.
