Evo vam jedna moja nova priÄa, ja mislim da j pravo dobra:
Povratak mira na sarajevsko groblje
1.
Jedno staro, prelijepo sarajevsko groblje, poznato je, osim po ljepoti, i po svojoj usamljenosti. Valjda grobovi puno stari, pomrlo je to sve poodavno, pa nema ko da im dolazi, a ovi živi, kao i obiÄno, nisu zainteresirani za groblja. Po danu tek par ljudi proÄ‘e njim, ali i to su neki, ili sluÄajni, ili znatiželjni, jer svježe cvijeće ili upaljenu svijeću slabo ko da pamti da je vidio na tom groblju.
Kako li je tek onda kad veÄe padne?, pomislićete, ali odmah da vam kažem da noć ovde donosi goste, to jest, donosila je. TaÄnije, dva gosta koji su konstantno svaku noć dolazili da sjede na groblju do zore, Grbavi i Ćopavi.
Njihova zajedniÄka osobina je bila da su obojica bili takav oloÅ¡ da je to teÅ¡ko i zamisliti. Lopovi, lažovi, siledžije, licemjeri, pijandure, raspikuće, budaletine, lijeni i nezainteresirani za sve Å¡to je iole dobro, a agilni i vatreni za sve Å¡to je zlo.
ÄŒak su i svoje nadimke, grobare njihovih pravih imena, zaradili pri svojim zlotvorenjima. Grbavi, koji se prije toga zvao Branko, je nekad kao momak vidio na jednom prozoru visokog prizemlja kako se na Å¡triku suÅ¡i tamno plava adidas trenerka i bez puno razmiÅ¡ljanja je krenuo da se pentra uz oluk da je mazne. Taman kada se lijepo izverao i uhvatio za trenerku, iz prozora izleti jedna debela ženska ruka sa tavom i zviznu Branka posred Äela, od Äega se ovaj sunovratio na leÄ‘a, prekrstivÅ¡i se u Grbavog za vjeke vjekova.
Ćopavi, koji se prije toga zvao Ferid, je isto tako nekad u ranoj mladosti svakodnevno iÅ¡ao na osnovnu Å¡kolu gdje je gaÄ‘ao kamenjem narod, pio, puÅ¡io, psovao boga i Äitao erotiku, Äime je izluÄ‘ivao domara koji nikako nije mogao da mu dohaka, ali, kao Å¡to to obiÄno biva, nije mogao da mu dohaka „sve do jednom Feride... jebaću ti ja majku... sve do jednom...“. Kada je doÅ¡lo „sve do jednom“, Ferid je zaista bio u govnima. Ispao je veoma glup, jer umjesto da je pustio da ga domar oleÅ¡i kad ga je već pritjerao uza zid, on je skoÄio preko zida, od Äega mu je desna noga popucala uzduž i poprijeko. Kad je sve zaraslo, on je bio Ćopavi.
I Grbavi i Ćopavi su bili izraziti mrzitelji Äovjeka i svega Å¡to je dobro i lijepo, i njih je spojila Äista sudbina. Zbog niza svojih ružnih osobina, pri Äemu su tuÄnjava, pokazivanje genitalija, piÅ¡anje ispred radnje, kenjanje u pisoar, kraÄ‘a pepeljara, slanika, ÄaÄkalica, protivrjeÄenje i nanoÅ¡enje liÄnih uvreda svemu i svakomu, neplaćanje vlastitog ceha, prijetnja ubistvom, prijetnja masakrom, Å¡irenje lažnih informacija kao i sveopÅ¡te laganje, samo jedan dio od tih ružnih osobina, njima je obojici bio zabranjen ulaz u ama baÅ¡ svaku alkoholiÄarsku rupetinu u Äitavom Å eheru, Äak im je i vlasnik grila na StojÄevcu obećao debele batine ako ih joÅ¡ jednom vidi tu.
Neko vrijeme su ordinirali po sarajevskim parkovima, ali i tu su brzo izaÅ¡li na loÅ¡ glas, pa su ih na sve strane i svaku noć Äašćavali batinama, jer niti jedan od njih dvojice, s kim god da sjedi, nije mogao izdržati Äitavu noć bez da s nekim ozbiljno zakuha. Sve je to uÄinilo da su njih dvojica dotjerali do groblja prije vremena, a njihov susret koji ih je naÄinio timom se desio ovako:
Grbavi se već desetak dana skrivao od nekakvog Selvera i njegovih sinova, a u ćumezu u kom je prebivao, kao i svaki istinski jebivjetar, nije mogao duže od sata budan da izdrži. Selver i sinovi su se baÅ¡ bili nameraÄili da ga polome (Grbavi gologuz na MejtaÅ¡u zaskoÄio Selverovu ženu i majku Selverovih sinova kada se ova vraćala sa Markala s dva puna cekera, pa joj se, jadnoj, sav paradajz, narandže, limun, glavica kupusa, i dobar dio paprika skotrljali skroz do dole kad je bacila cekere da se pomariÅ¡e), i znao je da ga traže svaku noć po parkovima i bircuzima. Prvih par dana je probavao da se namjesti po hasutorima, ali stanari su mu stalno zvali muriju, a i njemu se to ioanko nije sviÄ‘alo. Onda je probao ispod mostova, ali tu su već carovali Romi, koji su ga stalno zajebavali. Isti sluÄaj je bio i sa ruÅ¡evnim zgradama, tako da mu na kraju nije ostalo niÅ¡ta bolje od groblja. Izabrao je ovo staro iz viÅ¡e razloga. Prvo, jer je bilo najusamljenije, drugo, jer su grobnice bile velike i pogodne za ležanje, treće, blizu je bila radnja koja je radila neprestano, i Äetvrto, iako to i nije toliko bilo važno, na grobnicama je bilo i poneÅ¡to zanimljivo da se proÄita, poneki epitaf, stih ili neko neobniÄno ime. On je tu već par dana prebivao po Äitavu noć (odavno je taj zamijenio dan za noć), i već je znao koji grob je bolji za ležanje na leÄ‘ima, a koji za ležanje na boku, a odredio je i toalet. Ni sam nije vjerovao da samoća može biti tako lijepa, osjećao se mnogo komfornije i smirenije jer tu nije imao nikakvih problema. Kad bi mu pritužilo da malo zlotvori, on bi uzeo pa bi odvalio kakav krst ili vazu sa nekog od grobova, ili tako neÅ¡to. Uglavnom, sa pokojnim je bio spokojan.
Ćopavi je tih dana forsirao tumaranje po gradu, sve dok negdje na ulici ne zakovrne od pića gdje bi ostajao do sutra. Put ga tako nanese i pored starog groblja, i njemu naumpade da bi se mogao iskenjati tamo kad je već tako blizu. DoÅ¡epesao je do ograde i proÅ¡ao kroz jednu rupu, pa vidjevÅ¡i osvijetljenu bijelu poploÄanu stazu koja je vodila do velikog raspela, odluÄi da će se baÅ¡ na nju posrati.
Kako su grobovi bili vrlo zbijeni, a on sa onom krivom nogom se klatio lijevo – desno, odustao je od toga da se provlaÄi meÄ‘u njima, već je dugim raskoracima hodao po nadgrobnim spomenicima, Å¡to je svakako bilo i interesantnije.
Sve je bilo divno i krasno dok jedan nadgrobni spomenik, kad je on kroÄio na njega, nije rekao straÅ¡nim, promuklim glasom: „Oj u piÄku...“, od Äega se Ćopavi prestravio i izgubio ravnotežu, pa se i propisno sjebao na tlo.
To Å¡to je nadgrobni spomenik progovorio ne treba niÅ¡ta da Äudi, jer to nije bio nikakav nadgrobni spomenik, već grba od Grbavog, koji je tu sjedio i pokuÅ¡avao da skine ono plastiÄno govno sa grlića boce od vina.
SuviÅ¡no je napomenuti da se i Grbavi prestravio, jer, jebiga, ko se ne bi prestravio da sjedi tako sam na usamljenom groblju, i da odjednom osjeti kako mu neko stane na leÄ‘a? I on se bacaknuo i udario grbom u spomenik iza sebe, ali nije ga zaboljelo jer je grba bila popriliÄno otporna. Ćopavi je utoliko gore proÅ¡ao joÅ¡ i Å¡to se, umjesto na stazicu, usrao u gaće, a i udario se pofino.
I jedan i drugi kad su vidjeli jedan drugoga pomisliÅ¡e da se radi o nekoj zloj utvari, jer obojica i jesu bili ružni kao sam Ä‘avo. Grbavi je ipak bio zeru prisebniji, valjda jer se nije udario, Å¡ta li, pa je razbio onu bocu Ćopavom od glavu. Ovaj to naravno nije mogao tek tako da otrpi, pa taman da ga je i sam Ä‘avo zveknuo, pa je stisnuo Å¡aku i pogodio Grbavog pravo u oko. Grbavi opet, isto kao i Ćopavi, nije bio od onih koji će samo primiti udarac, dokle god može da ga i dadne, pa je i on zavitlao desnicom i spucao Ćopavog u uho. Ćopavi je zateturao i klonuo na jedan spomenik, i kako se on uhvatio za njega, tako se jedna mramorna ploÄica pomjeri. On uze tu ploÄicu, pa sa njom podeblja Å¡amarÄinu koju je priÅ¡io Grbavom uz obraz. VidjevÅ¡i da je neprijatelj naoružan, Grbavi, crvnih obraza (jednog crvenijeg) od bijesa promijeni tehniku, pa se sklupÄa i nasrnu grbom na Ćopavog, te ga tako prikuca uz onaj spomenik i pritisnu ga koliko je god mogao. Grba je efikasno sprjeÄavala Ćopavog da uÄini neÅ¡to rukama, ali ima Ćopavi nogu, i to ne bilo kakvu, već ćopavu, koja je vremenom postala tvrda kao da je od kuhanog drveta. Kad je cjevanicom opizdio Grbavog po faci, ovaj momentalno popusti i ustuknu. Onda su se obojica bacila jedan na drugog i stadoÅ¡e da se valjaju po grobu. Poslije nekog vremena i jedan i drugi ostadoÅ¡e bez kondicije, pa je tuÄa oslabila, a povećalo se vrijeme za razmiÅ¡ljanje o drugim stvarima, tako da su uspjeli i jedan i drugi zakljuÄiti da nemaju posla ni sa kakvom utvarom, već da se, jamaÄno, tuku sa drugim Äovjekom. „Stoj!“, povika Grbavi. „Stoj ti!“, odgovori Ćopavi. JoÅ¡ malo su se držali, a onda konaÄno popustiÅ¡e obojica i otkotrljaÅ¡e se svaki na svoju stranu.
TeÅ¡ko su dahtali i gledali se. Grbavom se oznojena ćela presijavala na mjesecu, a masna, uljepljena i tanka kosa u Ćopavog bila je udeÅ¡ena tako da svaka dlaka svoju politiku vodi. „Šta radiÅ¡ ovde?“, najzad reÄe Ćopavi. „Šta tebe zaboli Å¡ta ja radim! Å ta ti radiÅ¡ ovde!?“, Grbavi će ljutito. Ćopavi tad osjeti da se usro, pa reÄe: „Šta te boli kurac Å¡ta ja radim! Ja sam Äuvar! Nemoj sad da platiÅ¡ kaznu petsta maraka!“ – „Jesi Äuvar al mog kurca!“, brzo će Grbavi, koji je već iz iskustva znao da Äuvara ovdje nema, a onda dodade: „Nemoj da ja tebe tužim Å¡to si mi uniÅ¡tio bocu vina, pa da ti platiÅ¡ hiljadu maraka!“ – „Tuži dva put Å¡to se mene tiÄe!“, odmah će Ćopavi.
Onda su opet zaÅ¡utili. Umorili su se jako, a i palo je dobrih udaraca, pa je tu i tamo i bolilo. Ćopavi iz unutraÅ¡njeg džepa sakoa izvuÄe pljosku i okrijepi se. Grbavi, koji je sada ostao bez goriva, žedno pogleda u njega, pa zavapi: „Daj i meni malo!“ Tu je Ćopavom na licu bljesnula naslada, i on sa uživanjem gotovo otpjeva: „Ne dam!“, pa se joÅ¡ i nasmijeÅ¡i i ostade nasmijan.
Grbavom, koji je sada bio u ozbiljnoj neprilici, nije puno trebalo da omudra i prolukavi se. On je, kada je Ćopavi odbio da mu poda malo, samo na trenutak ostao bez teksta, ali već sljedeći je slegnuo ramenima, rekao: „Pih!“, uzeo jednu praznu flašu, nageo i napio se vazduha, spustio je i sa zadovoljnim uzdahom prozborio: „Mmm što je lijepa!...“
Ćopavi, koji je cugao nekakvu daskaru za koju se ni pod razno nije moglo reći da je lijepa, već je tek bila podnoÅ¡ljiva, i to njemu podnoÅ¡ljiva, sa zanimanjem primjeti GrbavÄev akt, i uzbudi se od blaženstva njegovog lica. Nije ni Ćopavi bio bezvraga, znao je i taj mnoga lukavstva. Brže bolje je otvorio onu svoju plosku, nageo, pa rekao, ko bajagi za sebe: „Eh i ta viljamovka! Nije džaba najskuplja!...“, pa neofirno pokuÅ¡a uhvatiti GrbavÄevu reakciju.
Grbavom dupe zinu na ove rijeÄi. On je obožavao viljamovku toliko da je jednom pristao da mu pukne petarda u uhu za trideset maraka i flaÅ¡u viljamovke, pa iako je ostao nagluh na to uho, svejedno je i dan danas mislio da je to bio dobar posao. Kako je situacija zahtijevala brzinu, a on nije mogao joÅ¡ uvijek niÄega dobrog da se dosjeti, ponovio je radnju sa praznom flaÅ¡om, pa se brže bolje posvetio zanimanju kako da izvara Ćopavog.
Ni Ćopavom nije iÅ¡lo baÅ¡ najbolje sa dosjetkama, tako da je i on ponovio svoju radnju, izjednaÄavajući situaciju ponovo. Onda je uslijedilo istovrsno prepucavanje u nekoliko krugova, Grbavi cugne iz prazne pa pohvali, Ćopvai iz pune, ali govnjave, pa prozbori koju o viljamovci.
Najzad, Grbavi viÅ¡e nije mogao da izdrži, jer Ćopavi je, ako niÅ¡ta, bar onu svoju, a Grbavi samo prost zrak koji se cuga ako si živ kako god da okreneÅ¡. Grbavi reÄe Ćopavom: „Stari! Hajde da se trampimo, ja tebi moju, a ti ,meni tvoju, po tri cuga!“ Ćopavi ga osmotri preko oka, pa reÄe: „Neka hvala! ViÅ¡e volim viljamovku...“, i vrati pogled gdje je i bio. Grbavi je slegnuo ramenima, rekao: „Ne moraÅ¡, a nisam ni ja toliki glupan da ovakvu viÅ¡njevaÄu dadnem za tu tvoju viljamovku!“, pa i on okrenu glavu.
Ćopavom je od rijeÄi viÅ¡njevaÄa obilato krenula slina na usta. Koliko je taj volio viÅ¡njevaÄu, to je Äudo neviÄ‘eno! Jednom je Äak pristao da mu jedan mangup pregazi autom onu kljakavu nogu za bocu viÅ¡njevaÄe, i to sa oba toÄka, pa i danas bi uÄinio istu stvar za istu nagradu. On je sada bio sto posto siguran da će se trampiti, ali tu se javi sumnja: Å¡ta ako Grbavi laže?, jer takvi ljudi ne vjeruju ni roÄ‘enoj materi i misle da se Äitav svijet urotio da njih Å¡tagod zajebe, prevari ili pokrade. Da bi se adekvatno osigurao, Ćopavi iskapi naduÅ¡ak sve Å¡to je ostalo u pljoski. Sada je trampa bila spremna, i on nije mogao a da se ne zaraduje u duÅ¡i kao malo dijete Å¡to će se napiti viÅ¡njevaÄe preko prevare.
„Hej! Daj da probam tu voju viÅ¡njevaÄu! Žao mi da ne podijelim s nekim ovako dobru viljamovku, kazniće me bog...“ – „Može, ali sad ti je Å¡est cugova za tri!“ – „Hah! Pa ti si joÅ¡ i smijeÅ¡an! Može, ali Å¡est cugova te tvoje brlje, za tri moje viljamovke!“ – „E pa to lijepo kad doÄ‘eÅ¡ kući pa podaj tamo njima ako imaÅ¡ koga!“
Poslije ovog razgovora Ćopavom je valjalo Äekati, jer Grbavi je pri posljednjem razgovoru stekao izvjesnu prednost, i sada je valjalo namjestiti izraz lica „ko te jebe kad si glup, al zaboli me“, sve dok Grbavi ne izaÄ‘e sa novim prijedlogom.
Tako je i bilo. Grbavi je poslije nekog vremena lijenim glasom rekao: „Dobro de! Daj ovamo, po tri cuga!“, a Ćopavi je odgovorio: „Za tri cuga tog tvog smeća ti se jedino mogu popiÅ¡at u usta.“ Žestina ovog odgovora umalo ne uÄini da Grbavi krene u fiziÄki obraÄun, ali smiri se i upamti to za poslije, jer je sada valjalo pribaviti rakiju Ćopavoga. Nije mu bilo druge nego da opet Äeka, i konaÄno da popusti kada se Ćopavi sljedeći put javi sa ponudom.
„Ma dobro, na kraju krajeva, zaÅ¡to da ne? Svakako mi ne možeÅ¡ ni ti, ni bilo ko drugi ponuditi bolje rakije od ove! Hajde po tri cuga!“, reÄe Ćopavi poslije nekog vremena. Grbavi duboko uzdahnu i odgovori mu: „ZnaÅ¡ Å¡ta... Daću ti, ali samo zato Å¡to vidim da si grdna bijeda! Shvati ovaj moj gest kao sadaku, jer sranja od rakija koje ti pijeÅ¡ su dobra jedino za prosipanje, ali eto, sevap je!“, Äime je donekle vratio Ćopavom za malopreÄ‘aÅ¡nju uvredu. Ćopavi je htio da skoÄi i prebije Grbavog, ali smiri se i on, i upamti to za nakon Å¡to mu popije piće.
DogovoriÅ¡e se naposlijetku jedva nekako da boce razmijene iz ruke u ruku. PriÅ¡li su oprezno, pa obojica ispruživÅ¡i obje ruke, po jednu zauzetu i jednu slobodnu, zagrajaÅ¡e: „Jen... Dva... Tri!“ Brzi potez, flaÅ¡a i pljoska promjeniÅ¡e vlasnike, a ovi odmah odskoÄiÅ¡e unazad sa zluradim kezovima. Gledali su se koji Äasak, sve sumnjajući jedan na drugoga i pitajući se: „Što li je odskoÄio djete li mu jebem?“ Onda hitrim potezima istovremeno nagnuÅ¡e, i to tako jako da bi i beton ispao da je bio unutra. Saznanje prevaranata da su prevareni ostavi na stranu svako oklijevanje povodom fiziÄkog obraÄuna za od maloprije, a bogme i za ovo.
Najprije vratiÅ¡e jedan drugom Å¡ta je Äije. Grbavi podiže ruke skupa sa onom pljoskom koliko je god mogao iznad glave, pa je, savivÅ¡i se Äitavim tijelom, hitnuo iz sve snage na Ćopavog. Ćopavi je istu stvar napravio sa onom flaÅ¡om – iznad glave, pa Grbavom iz sve snage. Oba predmeta pogodiÅ¡e ciljeve, ali bez neke posebne Å¡tete. Kako je Grbavi zamahnuo Äitavim tijelom prilikom izbacivanja, njegova grba dobi izvjesnog ubrzanja, pa kako se on savi ona gruhnu po njemu i savi ga joÅ¡ viÅ¡e, te baÄena pljoska odleti na niže i pogodi Ćopavog u nogu, koja je opet bila tvrda kao kamen, tako da se niÅ¡ta znaÄajno nije desilo. Koliko god da je grba Grbavog omela, toliko mu je i valjala, jer kako se on sageo, tako je Grba iskoÄila u prvi plan i primila na sebe udarac one flaÅ¡e. Podnijela ga je kao i da je nije pogodio.
Nije bilo druge, obojica poduzeÅ¡e juriÅ¡ i sudariÅ¡e se silovito, pa udariÅ¡e jedan po drugom kako su god znali i umjeli. Bili su ponovo ravnopravni i uporni, tako da su ponovo, nakon nekog vremena, demokratskom voljom većine odluÄili da obustave dalji rad na fiziÄkom obraÄunu. Posliije toga su ponovo izmoreni ležali i dahtali kao psi, nalazeći snage tek da ponekad Å¡tagod jezikom lanu jedan na drugog.
Situacija je sada postala pretjerano loša, jer nije bilo ni kapi alkohola, a njih dvojica umorni od ljutih bojeva. Obojica su sjedila i razmišljala kako većeg lupeža od ovog drugog u životu nisu srela, dok je tijelo vikalo DAJ! DAJ! DAJ! DAJ! Naravno, kakvog pića.
Grbavi, bolji poznavaoc teritorije, samim tim i podesniji za logistiÄke planove, prvi izjavi da u blizini ima prodavnica, ali da on nema para. Bilo mu je dosta viÅ¡e zaobilaznih puteva, tijelo je suviÅ¡e iskalo, a ista situacija bijaÅ¡e i kod Ćopavog, pa i on reÄe iskreno žalostivim glasom kako ni on nema. Tad njih dvojica i prvi puta uzdahnuÅ¡e na istom jeziku, pa i pomisliÅ¡e na suradnju s ciljem dobrobiti za Äitavu zajednicu, to jest za Grbavi za sebe i Ćopavog, Ćopavi za sebe i Grbavog.
Ubrzo su njih dvojica živo razgovarali, osmiÅ¡ljajući zaoplan kako da pribave ono Å¡to im je toliko trebalo, i to tako složno kao da su najvjerniji prijatelji koji su ikada postojali. Situacija nije bila ni malo lagana, jer prodavnica je radila na Å¡alter, Å¡to je znaÄilo da su morali prvo izmamiti piće van, pa tek onda kradbeno djelovati.
SkovaÅ¡e ga. Grbavi će, poÅ¡to je već bio poznat prodavaÄu, doći i zatražiti dvije flaÅ¡e loze od litar i dvije kutije cigara. ProdavaÄ Ä‡e, kao i obiÄno, staviti to sve u kesu, koju će potom tako punu nasloniti na Å¡altersku dasku, Äekajući da u drugu ruku primi novac. Grbavi će, umjesto da prvo dadne novac, s obje ruke prvo uzeti za kesu. RaÄunali su da će prodavaÄ pustiti zarad poznanstva. U tom trenutku Ćopavi će zamaskiran istrÄati i tobože lupiti Grbavog po glavi, koji će se zavaliti na patos tako da se boce ne oÅ¡tete. Ćopavi preuzima kesu i udaljava se sa lica mjesta, potpuno inkognito, a Grbavi radi na opstruiranju potjere. Naći će se na istom mjestu na kojem su i sad.
Kad su krenuli Grbavi se zaustavi i, žestoko psujući sve „mrtvo i živo, ko god da je“, obavijesti Ćopavog da se neki manijak posrao tamo kuda su se oni valjali, jer je on upravo ustanovio da su mu grudi zasrane. Ćopavi takoÄ‘e opsova neznancu sve Å¡to treba, rekavÅ¡i kako se on ukeljao po pantalonama. Onda su skupa pretresali familiju nepoznatoga, takmiÄeći se ko će bolje da upotrijebi djetence, majku, sestru, nanu, oca, familiju itd., a Ćopavi je bio Äak i malo kreativniji i uspjeÅ¡niji, kao da su se oni zaista zasrali govnima neznanog junaka, a ne govnima iz njegove roÄ‘ene guzice.
Tri minute poslije Grbavi je stajao na Å¡alteru i nareÄ‘ivao Å¡ta da mu se spakuje, a Ćopavi je pratio iz mraka, sa maramom na licu. Sve je teklo kao po loju, i kad Grbavi uze za kesu prije nego je pare dao, prodavaÄ zaista popusti. To je ujedno bio i znak da Ćopavi krene u akciju. Zagalopirao je, pri Äemu je svako prebacivanje preko Ćopave noge izgledalo kao neki mini skok s motkom. Zamahnu rukom i Grbavog ko bajagi udari po ćeli, a ovaj se lagano i prijatno zavali na pod, uzviknuvÅ¡i: „Kuku meni!“ Ćopavi ote kesu, i opet udari u žestoke mini skokove s motkom.
MeÄ‘utim, prodavaÄ nije bio slina, već je bio veoma agilan. U tren oka on je otkljuÄao vrata i krenuo da zaganja Ćopavog, koji je, i pored toga Å¡to je iÅ¡ao najbrže Å¡to je mogao, i dalje bio vrlo spor. Da Grbavi nije podmetnuo grbu prodavaÄu u noge, ovaj bi sasvim sigurno stigao da osujeti njihov pakleni plan. Ovako, izuzetno motivisani prodavaÄ se samno izuzetno dobro polomi na asfalt, poderavÅ¡i pri tome novu koÅ¡ulju na desnom laktu. Da bi ga joÅ¡ viÅ¡e zadržao, Grbavi je poÄeo glumiti nekakvu epilepsijicu, tako da je prodavaÄ na kraju najzad odustao od potjere i priÅ¡ao da vidi Å¡ta je sa Grbavim.
Grbavi je ozdravio Äim je bio siguran da je proÅ¡lo dovoljno vremena da se Ćopavi vrati na groblje, pa je ustao i rekao prodavaÄu da on mora da ide, a da je razbojnik bio niko drugi do Selver, onaj Å¡to ga je imao na piku. ProdavaÄ, ne baÅ¡ pretjerano bistar Äovjek, ne posumnja ni najmanje na Grbavog, pa Äak mu ga joÅ¡ bi nekako i žao, tako da mu je dao joÅ¡ jednu kutiju cigara gratis. Grbavi se u sebi zahvalio bogu Å¡to je dao budale na svijet, i poÅ¡ao svojim putem.
Usamljeno putovanje do groblja uÄini da Grbavi posumnja u izradu Ćopavog, od Äega on tako popizdi da je dohvatio kamen i razbio jednu kuglu uliÄne rasvjete. Bio je gotovo siguran da ga je Ćopavi izradio, nije mogao prestati da kori sam sebe zbog takve gluposti. U jednom trenutku pomisli Äak da ode i prijavi Ćopavog u policiju, ali za svaki sluÄaj prvo ode na groblje.
I, baÅ¡ kao Å¡to je Grbavi mislio, tako i bi... Å¡alim se, Ćopavi ga nije izradio, i sjedio je ozaren na jednom grobu, a pored njega dvije flaÅ¡e, i uz svaku flaÅ¡u naslonjena po kutija cigara. Ovaj prizor Grbavom priÄini tolike radosti da je Äak poskoÄio i pljesnuo rukama, pa nastavio ka Ćopavom plesnim korakom.
Kad je Grbavi sjeo, otvorili su svaki svoj flaÅ¡u, i nazdravili kao pravi prijatelji. Sjedili su zore, pijući i zajebavajući se, a za Äitavo to vrijeme pomarisali su se joÅ¡ samo jednom. Ujutru otiÄ‘oÅ¡e svaki svojoj kući da spava.
2.
Poslije ovog sudbonosnog susreta, i Grbavi i Ćopavi su bili svake veÄeri u isto doba na istom mjestu, iako se nikada nisu dogovarali. Uvijek su, kada bi se sreli tamo, izmiÅ¡ljali kojekakve laži da su bili u prolazu pa svratili ili neÅ¡to sliÄno tome. ÄŒak ih ni kiÅ¡e nije mogla omesti, oni bi se tad zavukli u skloniÅ¡te koje je Grbavi udesio tako Å¡to je stavio nake Å¡pere na nadrgrobne spomenike, Å¡to je Äinilo svojevrsni krov ispod kojeg bi oni sjedili dok je padalo.
Gotovo da nije proÅ¡la noć a da se njih dvojica bar dva puta ne potuku, a verbalni sukobi su bili tako Äesti da ni njima samim nisu predstavljali bog zna Å¡ta. Pa ipak, ne može se reći da oni nisu imali prijateljski odnos. U prvo vrijeme jedan za drugog su bili samo kada bi se trebalo gdje snaći za pare ili piće, a poslije poÄeÅ¡e Äak i da dijele izmeÄ‘u sebe i ono Å¡to bi donijeli sa sobom od kuće, a joÅ¡ poslije Äak i da ostavljaju jedan drugome ako bi neÅ¡to bilo pri kraju, a ovaj otiÅ¡ao da piÅ¡a ili sere.
Vrijeme su provodili na razne naÄine. Nekada bi se kartali pod svjetlom svijeće, nekada bi razvaljivali spomenike, a nekada bi dobacivali prolaznicima na ulici najstraÅ¡nijim mogućim glasovima, od Äega su se ovi prestravljivali i bježali glavom bez obzira. Ponekad, kada im ne bi bilo suviÅ¡e mrsko, otiÅ¡li bi do nekog parka da Å¡tagod malo opljaÄkaju ili da koga malo razboje. Najzad, sve to Å¡to su oni radili na tom groblju postade toliko uhodano i rutinski, da tu viÅ¡e nije bilo apsolutno niÅ¡ta zanimljivo – doÄ‘u, napiju se, svaÄ‘aju se, tuku se, joÅ¡ par finesa, i to ti je to.
MeÄ‘utim, ne može ni monotono vjeÄno da ostane, i ko god živi, mora nekad neÅ¡to zajebano da mu se desi, pa makar to bilo neÅ¡to Å¡to oni sami nisu mogli kontrolisati, kakvo zajebano oboljenje ili iznenadna smrt, uglavnom neÅ¡to Å¡to će bar na trenutak zainteresirati druge osobe u vezi sa tom osobom.
Jedne veÄeri Grbavi i Ćopavi su imali sedam flaÅ¡a vina. Å est su popili - tri Grbavi, tri Ćopavi, a jedna flaÅ¡a ostade. Kako su njih obojica bili žestoki kockari i joÅ¡ žešće pijanice, odluÄiÅ¡e da se za sedmu flaÅ¡u takmiÄe, umjesto da je podijele izmeÄ‘u sebe.
Karte nisu mogli koristiti, jer je Ćopavi prije jedan sat povrtaio na njih i zacrnio ih nekakvim tako jakim crnilom da je Grbavi uzalud piÅ¡ao po njima – niÅ¡ta se nije sapralo. PoÅ¡to su karte propale, valjalo je neÅ¡to drugo osmisliti. Za ćizu – blizu su bili prepijani, a kockice su se takoÄ‘e negdje zagubile. Odustali su i od tuÄe, jer svaki put do sada kada su se potukli, bili su nekako ravnopravni, tako da bi bilo veoma teÅ¡ko dogovoriti se ko je pobijedio meÄ i kome flaÅ¡a pripada.
PremiÅ¡ljali su Å¡ta bi joÅ¡ moglo, i kada pretresoÅ¡e sve živo i mrtvo, dogovoriÅ¡e se da se trkaju, ali ne bilo kako, već skaÄući po nadgrobnim spomenicima. Grbavi je bio uvjeren u svoj trijumf, jer on je ipak stajo na dvije normalne noge. S druge strane, i Ćopavi je bio ubijeÄ‘en, jer Grbavi je ipak bio hendikepiram tim prirodnim sepetom koji mora da je težak kao tuÄ.
I tako oni odrede daljinu, postave nagradu gdje treba, stanu na startne pozicije i pripreme se. Signal za polazak bilo je zeleno svjetlo na semaforu koji se odatle mogao vidjeti. Kada se upalilo, oni navaliÅ¡e. Skakutali se sa spomenika na spomenik, osvrÄući se svaki Äas da vide dokle je ovaj drugi. Ćopavi je bio sporiji pri samom skoku, poÅ¡to je ćopava noga imala bitno slabiji odraz, ali Grbavi je imao viÅ¡e probelma sa stabilizacijom prilikom prelaska na novu nadgrobnu ploÄu, poÅ¡to ga je grba stalno vukla ka zemlji.
Malo po malo, Ćopavi uspjede da povede za dva reda grobova, negdje na sredini utrke. VidjevÅ¡i to, Grbavi se nape joÅ¡ viÅ¡e i stade da žuri da sustigne protivnika. U tim trenucima on je viÅ¡e iÅ¡ao srcem nego glavom, a srce nije bilo mozak pa da može objektivno razmisliti da li je Grbavi u stanju da preskoÄi iz jednog skoka dva reda grobova. DoduÅ¡e, to jesu bili nekakvi djeÄiji grobovi koji nisu bili toliko veliki, ali svejedno, on se previÅ¡e zacijenio.
Njegova noga koja je trebala da stane na ploÄu stade na zrak. LogiÄno, kako stade, tako i propade. Noge ispod vrha nadgrobnog spomenika, a grba dobrano ubrzala torzo gore u zraku. Noge bijahu zaustavljene poznatim objektom, a vezano tijelo zbog tog naglog zaustavljanja donjeg dijela silovito okrenu gornji dio ka zemlji. Grbavi zakuca grbom u grobnu zemlju, propade dobrim dijelom unutra, i ostade zaglavljen u mramornom ramu.
Badava je uralao i batrgao se, Ćopavom nije bilo ni na kraj pameti da se vrati i pomogne mu dok ne smiri onu flašu koju je izvojevao za sebe ovom pobjedom. Shvativši to, Grbavi prestade sa urlanjem i posveti se bacanju pogleda u vis, razmišljajući sa žaljenjem kako bi bilo dobro da je on trijumfovao i nasladio se vinom, a da je Ćopavi upao u grob.
ÄŒim se domogao flaÅ¡e Ćopavi je okrenu skroz naopaÄke i popi je Äitavu dojednom, nakon Äega sre sruÅ¡i na zemlju i ostade tako da leži. Grbavi ga je ponovo zvao jer mu je već toliko postalo neugodno da se on poÄeo bojati da bi taj grob mogao zaista postati njegovim, ali ovaj je bio negdje u zemlji snova.
Grbavi tada uze u Å¡ako zemlje i kamenÄića i stade nasumice gaÄ‘ati, nadajući se da će pogoditi Ćopavog u oko. Prokleti grob je odvratno žuljao i gurao sa svih strana, imao je osjećaj kao da želi da ga istisne iz sebe.
„Ćopaviii!!! Ćopaviii!!! Ajde ustaj viÅ¡e pederu jedan, zapela mi grba u grob!!! Ćopaviii!!!“, zvao je jadni grbeljko, „Ćopavi!!! Jebem ti Å¡Äerku mrtvu, piÄko jedna, izvuci me ako smijeÅ¡ da ti te žvalje razvalim!!! Pu piÄko jedna jebem ti sve mrtvo i živo!!!“
Iznerviran do ludila on zgrabi jednu poveću kamenicu i silovito je hitnu nagađajući gdje li bi ovaj mogao biti. Nagađao, pa pogodio, i to još kako! Kamen je letio u širokom luku i doletio Ćopavom pravo na njegovu nogu – ćopavicu, a kako je ova bila poznate tvrdoće, kamen se od nju odbi, otkotrlja se Ćopavom preko stomaka i grudi, i hitnu ga pravo u labrnju, izbivši mu pri tome njegov zlatni zub, koji se, da stvar bude gora, odmah po ispadanju negdje zagubi.
Sada je Ćopavi bio van sebe od bijesa, i Grbavi ga je mogao Äuti kako psuje i prijeti tamo iz daljine. Ćopavi je bio spreman da ubije Grbavog. Vjerovao je da se taj zlatni zub ženama mnogo dopada, da ga Äini poželjnim muÅ¡karcem, a sada ga nema. „PlatićeÅ¡ mi ovo Ä‘ubre grbavo, o kako ćeÅ¡ mi platit!“, govorio je srdit tražeći Grbavog gdje se djenuo.
Hendikep groba Grbavog natjera da misli. Smislio je da se pritaji koliko god može, pa da obori Ćopavog na zemlju kad ovaj naiÄ‘e, odakle bi već, ako Ćopavi lijepo padne, mogao da ga gaÄ‘a možda Äak i u glavu.
Grbavi se sav umirio, nisi ga mogao Äuti ni da diÅ¡e. ÄŒekao je napeto, sluÅ¡ajući gnjev u glasu Ćopavoga, koji se Äas približavao, Äas udaljavao, kako je Ćopavi lutao meÄ‘u grobovima. Dugo Äekanje uÄini da mu se poÄinje priÄinjavati da Äuje glasove ne samo iz daljine, već i nekako svuda oko sebe. Bodrio je sebe da ostane miran, znajući da mu tako zarobljenom nema spasa ako ne iznenadi Ćopavog. Onda su poÄeli i grÄevi. GrÄile su mu se noge od napetosti, a u grbu kao da je neko upirao, ili je ona upirala?
Ćopavi najzad naiÄ‘e. Njegova ćopava noga prva izaÄ‘e iza spomenika ispod kojege je ležao Grbavi, i on je silovito zgrabi, obilato psujući ćopavog razbojnika kojeg je trebao ubiti kad ga je prvi put sreo. Nije to bilo niÅ¡ta specijalno, oni su s takvim iskazima uobiÄajeno istupali kada bi se marisali.
Ovaj potez Grbavog je uistinu bio hladan tuÅ¡ i neprijatno iznenaÄ‘enje za Ćopavog. Bez obzira Å¡to se trudio da se otme koliko je god mogao, Grbavi je uspio da ga savlada, i Ćopavi se obruÅ¡i na njega svom svojom težinom. Ćopavi je bio potežak Äovjek, sama ona ćopava noga je bila teÅ¡ka kao tuÄ, a i on je solidno vagao. Grob skroz popusti, a njih dvojica nestadoÅ¡e u hladnom podzemlju vjeÄne kuće nekadaÅ¡njeg upravnika željezniÄke stanice.
Osim imena pomenutog upravnika, Äije je ime dominiralo monumentom, ispod njega bi ispisana Äitava Äeta nekakvih drugih ljudi, valjda mu familija. Bio je to grob sa duplim kopom i Ävrstim betonom. Kako padoÅ¡e, tako buka prestade. Mjesec je smetao tami groba u tiÅ¡ini, a tiÅ¡inu su opet smetali nekakvi zrikavci koji su naiÅ¡li na jednu baricu vina Å¡to se otela Grbavom ili Ćopavom, pa su sada zrikali iz petnih žila.
I tako se bitka okonÄa...
"Aaaaaaaaa!!!", prestravljeni uzvik se prolomi kroz noć, a iz provaljenog groba izletiše i Grbavi i Ćopavi, bijeli kao duhovi od užasa i strave koju upravo doživiše. "Hvatajte bandite!", odjeknu iz groba autoritativan i sablasan glas.
U tom momentu uzburka se zemlja na svakom grobu koji je imao zermlju, pijesak na onim Å¡to su bili pjeskoviti, ploÄe se pomjeriÅ¡e na grobnicama zatvorenim ploÄom. Iz svakog groba poÄeÅ¡e da izlaze utvare, uznemireni stanovnici zaboravljenog sarajevskog groblja.
Bilo ih je svakakvih. Grbavi i Ćopavi ostadoÅ¡e ukopani u tresućem zagrljaju na ploÄi jedne velike grobnice, usta otvorenih, lica bijelih kao braÅ¡no.
Ispred njih, iz zemljanog groba, izaÄ‘e polu raspadnut Äovjek u fraku, gigantskih, navoÅ¡tenih brkova i gnjila lica. Pored njega stade djevojÄica bez donje vilice, propala do oÄiju, sa medvjedićem koji se fakat isplatio, jer je onomad bio plaćen zlatnikom, a joÅ¡ je bio sasvim dobar i oÄuvan. Desno do njih, sparuÅ¡ena udovica u crnoj haljini i sa crnom mrežicom preko lica. Koji red dalje su zveckala dva potpuno bijela kostura, od kojih je jedan teglio sa sobom Äitavu nadgrobnu ploÄu. Onaj do njega ga upita Å¡to tegli Äitav spomenik, na Å¡to ovaj odgovori: "Ja, bogami, bez dokumenta ne idem nigdje." Desno od kostura, gospodin sa cilindrom kojem je otpadalo na sve strane, a do njega žena pomodno odjevena, sa svojom desnom rukom u svojoj lijevoj ruci. Iza njih, gegao se prvi jebaÄ groblja, pionir telekomunikacija u Sarajevu, kojem je viÅ¡a sila poÅ¡tedila tijelo od raspadanja, a joÅ¡ mu je i metnula nakav zlatast ten. Za njim je, kao i obiÄno, trÄala njegova supruga, dama nekoć veoma lijepa, ali sada tako odvratno trula da su je svi izbjegavali. Ona je oduvijek zazirala od nevjernog muža. Iz pozadine Grbavog i Ćopavog jeÄao je sablasni, duboki glas Äovjeka koji je nekada davno bio poznat u gradu zbog svoje visine. I dalje je bio previsok, Å¡to je u kombinacijom sa njegovim ljubiÄasto - plavim licem i tromim pokretima predstavljalo užas vrijedan infarkta ili moždanog udara. Do njega je trÄakrao psić jedne dame, polu kostur, polu neopisiv, a za njim njegova vlasnica, gospoÄ‘a koja je Äitava bila jedan veliki ožiljak - preminula je, jadnica, od opekotina ne znam ti kog stupnja, prilikom požara u njenoj zgradi. S desne strane im je prilazio mrtvac Äija je lijeva rupa za oko u lobanji bila ispunjena crvima, a desno mu je bilo sasvim bijelo. On je bio, sudeći po žustrini kojom se poÅ¡tapao, veoma kivan, ali takve oÄi uÄiniÅ¡e da se tako brutalno zakuca glavom u jedan mramorni krst da je gospodin iza njega, kom je jedan Å¡takor spreman na odbranu siktao iz praznog trbuha, a mali Å¡takorÄići znatiželjno treskali svojim brÄićima, rekao: "Uuu!". IzmeÄ‘u dva groba vuklo se na rukama pola raspadnutog Äovjeka, koji je srao neÅ¡to na njemaÄkom jeziku. Odnekud doprije i piskutav, ali odvratan glasić djeÄaka utopljenika: "Ali ona je mene prva!", kojem je majka kosturavom rukom dala dvije - tri po guzici jer ga je vidjela kako je poÄupao svoju mlaÄ‘u sestricu za kiku. Sestrica je stajala pored i plakala, ali samo glasom, poÅ¡to joj je glava bila lobanja sa dvije krasne narandžaste kike, doduÅ¡e malo sivkaste od duge ležarine. Od nekud se teturao i jedan pop, koji nije propustio priliku da krene sa nekakvim molitvama na latinskom protiv Ä‘avola, sve maÅ¡ući, koliko je to njegova suha ruka dopuÅ¡atala, sa nekakvom zlatnom krstinom zbog koje se jedan stogodiÅ¡nji stanovnik groblja Jevrejin danonoćno preznojavao u želji da je posjeduje kako bi je prodao, baÅ¡ kao Å¡to nije propuÅ¡tao da svojevremeno u jednom samostanu Äisti od grijeha mlade redovnice kroz tjelesno ovaploćenje sa njim.
Bilo je tu joÅ¡ i nekakvijeh duhova, bijelih, žućkastih i svijetlećih, Å¡iÅ¡miÅ¡a, Å¡to živih, Å¡to mrtvih, i raznoraznih drugih nakaza, nekoć poÅ¡tenih i nepoÅ¡tenih graÄ‘ana prelijepog grada Sarajeva, u razliÄitim oblicima odvratnosti za živog Äovjeka. Svi su izmilili iz svojih grobova, rijeÅ¡eni da se konaÄno obraÄunaju sa uzrupatorima njihovog mira, koji bijahu toliko bezobrazni da Äak i u grobnicu probiÅ¡e, i to na takav nekulturan naÄin - guzicom i na hrpi, da se tomu moralo stati u kraj.
PloÄa pod Grbavim i Ćopavim se pomjeri i sa strane izbi odvratna zelena ruka, sa mjestimiÄnim koncentracijama kojekakvih poganijeh gljivica, i noktima tako odvratno žutim, dugim i ispucalim da bi i radikalni nekrofil odbio drkanje sa tom rukom.
"Vampiri! Pred krst! Pred krst!", zaurla prestravljeno Grbavi, pa se ote iz zagrljaja Ćopavog, i poleti pravo pred onog velikog isukrsta, onog Å¡to se nalazio na kraju bijele staze na koju se Ćopavi onomad htjede iskenjati. Koristeći put koji je stvorio Grbavi, Ćopavi se dade u tako žestoko ćopanje da bi zasigurno zaslužio medalju na prigodnom takmiÄenju, i uÄas se stvori kraj svog grbavog prijatelja, tražeći zaÅ¡titu u velikom raspelu.
Razapet Äovjek, pored sve svoje želje da pomogne, teÅ¡ko da može spasiti. Nije proÅ¡lo ni deset sekundi, a obruÄ od nakaza se stvori i stade se sužavati oko prestravljenog tandema. Jedan gospodin ubuÄ‘alih obrva i bez nosa zabrinuto reÄe svom susjedu, pogrbljenom, nosatom ÄovjeÄuljku iz koga je obilato curilo nekakvo žućkasto sranje: "A da nismo malo suviÅ¡e bezobrazni, ipak je tu Hristos...", a onda napravi malu stanku, pa pouÄno dodade: "Bezobraznome gospod ne opraÅ¡ta..." Nosati, curkavi ÄovjeÄuljak odgovori: "Ih, mene baÅ¡ briga, ja sam Jevrejin!", na Å¡to je ovaj s njegove druge strane, nesretnik koji je glavu nosio stisnutu u ruci kao fudbalsku loptu, rekao: "Aaa! ÄŒivut znaÄi!", nakon Äega brzo uhvati onu svoju glavu sa obje ruke i prinese je sljedećem do sebe na uho, pa Å¡anu koju, zbog Äega je ovaj frknuo prezrivo kao maÄak, ali već sljedeći Äas je zažalio, jer mu zbog tog frktanja otpadoÅ¡e i gornja i donja usna, i sada su se otvoreno mogli vidjeti svi njegovi zubi koji bijahu, Å¡tono se kaže, kao da je grickao armaturu ili petarde.
Grbavi i Ćopavi probaše da naprave kakvu - takvu odbranu, pa stadoše leđa uz leđa, iako je od svega toga ispalo da je ćopava noga Ćopavog potklocala grbu Grbavog, a to baš i nije bilo funkcionalno, jer je Grbavi Ćopavog gurao odozgo, a Ćopavi Grbavog odozdo.
Sa svih strana mrmorila je sablast. Smrdilo je na trulež, na smrt, a vala i na govna, jer se ovi živi usraše u gaće od straha. Teški, tromi koraci su strugali sve bliže i bliže, a odvratne ruke i lica su se pružala prema zarobljenim žrtvama.
I Grbavi i Ćopavi su, i pored sve mržnje koju su imali u sebi, bili pasionirani ljubitelji života. Mozgovi su im radili kao mašine, mada, mora se priznati, kod Ćopavog je mašina znatno više trokirala, valjda zbog flaše vina više.
Stazica je bila blago nagnuta, kod raspela na vrhuncu, kod kapije na suprotno od vrhuncu. Grbavi spoznade to, dok su mu mrtvaÄke ruke titrale na svega tridesetak centimetara od lica. "JebeÅ¡ mu mater!", pomisli on, pa, iskoristivÅ¡i Å¡to je Ćopavi odozdo gurao, vinu se u zrak Å¡to je silovitije mogao i sklopÄa se u kuglu. U takvom položaju on se zakotrlja niz brdaÅ¡ce, ruÅ¡eći mrtvace pred sobom kao Å¡to kugla za kuglanje ruÅ¡i kegle. Glomaznost, okruglina i otpornost njegove grbe naÄiniÅ¡e mu bezbijedan put do kapije, pri Äemu je u znatnoj mjeri uspio i da pomrsi neprijatelju raÄune, tako da se par kostura zahvaćenih moćnom kuglom og grbe i Grbavog pobiÅ¡e izmeÄ‘u sebe, jer je svaki do njih probao da ugrabi za sebe ono Å¡to je najbolje od rasturenih kostiju. Na kraju su ispala dva kostura sa rukama i rukama, i dva sa nogama i nogama, pa nije bilo druge nego da se pozove u pomoć nekadaÅ¡nji tajni agent joÅ¡ tajnije policije da obavi istragu Å¡ta je Äije.
Dokotrljavši se u bezbijednost, van kapije, Grbavom ni pamet nije padalo da stane, već on samo malo iz kugle izbaci ruke i odgurnu se koji put niz brdo, pa dalje nastavi da se kugla, želeći samo da što dalje pobjegne. Prava je šteta što mu je izostao puni trijumf, jer kad se skotrlja niz Kralja Tomislava, zaustavi se pravo pred Selverom i njegovim sinovima. Da ne duljim, završio je na CUM-u, a poslije i u šok-sobi.
Ćopavi, ostavÅ¡i bez oslonca (ili bolje, bez pritiska), kao da ostade i bez života. U teÅ¡koj muci svaki Äojvek spozna koliko je drugi Äovjek dobar i potreban. Sam protiv svih, e to je tek belaj! Da je ovo film, neki bi ljudi zasigurno zaplakali, kada bi kamerman krupno kadrirao Ćopavog u datoj situaciji, u Äijem bi se izrazu lica oslikavala ona iskonska ljudskost, onaj preplaÅ¡eni Äovjek pred trenutkom smrti, koji spoznaje koliko je straÅ¡no ne imati nikoga, to jest, ne imati niÄiju ljubav u takvom trenutku.
No, Ćopavi je ipak uÄinio neÅ¡to. Nije neÅ¡to specijalno, ali bar neÅ¡to.
Kako su mrtvaÄke ruke već bile preblizu, svega par trenutaka od toga da ga zgrabe, on ne smisli niÅ¡ta bolje nego da uÄini isto kao Å¡to je uÄinio i njegov prijatelj Grbavi. Bacio se koliko god je mogao, ali, nažalost, on nije imao grbe, već samo onu ćopavu nogu, pa je, umjesto da se doÄeka ukugliÄen, samo pao, i to veoma gadno, na glavu, prevrnuvÅ¡i se svega jednom, tek toliko da bubrezima odere kulir - ploÄe bijele staze. DoduÅ¡e, njegova ćopava noga je rascijepila jednu gnjilu glavu popola, ali to je bilo sve. Ćopavog su uhvatili i u grob odnijeli, poslije Äega se svi povukoÅ¡e u svoje grobove, i groblje bijaÅ¡e opet kao Å¡to je bilo - mirno, usamljeno utoÄiÅ¡te umrlih.
3.
Ćopavi je sada bio na jednom novom mjestu. Lebdio je zrakom, slobodan kao Supermen, i dolebdio je do jednog stola na kom se igrao poker u grdne pare. Kako je sjeo, tako je karta krenula da ga ide, i u tren oka on ispred sebe imade Äitavu hrpu novÄanica. Jedan otmjeni konobar mu je dovukao srebrna kolica, prepuna raznih skupocijenih pića. On je redom uzimao flaÅ¡e i iskapljivao ih, puneći se neopisivom srećom. Naposljetku doÄ‘oÅ¡e i dvije mlade djevojke, tako bezobrazno sisate, tako tanaÅ¡nih strukova, tako Ä‘avolji dugih nogu, i tako anÄ‘eoskih lica i prekrasnih, zlatnih kosa. Jedna je uzela da mu otkopÄava Å¡lic i da posluje sa njegvim spolovilom, koje je se najednom prostiralo na Äitavih trideset sajntima, a druga je uzela da se poljeva svim onim blaženim pićima i da se Äitava nudi njegovom požudnom jeziku, dok su ostali pokeraÅ¡i gledali kipteći od bijesa i nemoći. "O bože, lijepe li smrti!", pomisli Ćopavi, a onda se ipak dosjeti da posumnja: "Jebo majku, ovo prije da je san...", ali tu je sve bilo gotovo. Ćopavi se probudio i osjetio se jednakim kao i proreklih dana njegovog života.
Ispred njega je bio dugaÄak sto, pretrpan svakojakim jestivom i pićima. Jeste da je u toj prostoriji bilo hladno i vlažno kao u grobu i da nije bilo prozora, ali svejedno je bilo lijepo. U toj prostoriji je bio sam.
Napravio je par testova: autoÅ¡amar je bolio, vino je bilo vino, mada za sto klasa bolje nego Å¡to je on navikao, a i hrana je imala i miris i ukus. Jebiga, nije Ćopavi bio baÅ¡ veliki mudrac, pa se on, umjesto da dalje duma gdje li je i Å¡ta li je, prihvatio one trpeze, i tako se surovo objeo i oblokao da je morao raskopÄati hlaÄe i leći na divnu starinsku sofu koja je tu bila namjeÅ¡tena. Uskoro ga sove obletiÅ¡e, i on opet upade u slatke snove Äovjeka koji se nema radÅ¡ta kajati.
Kada se probudio, pred njim je bio jedan izuzetno lijep Äovjek zlataste puti. Odmjerio ga je na jedno oko, pa je onda upitao: "Koji si ti?" Gospodin zlataste puti, koji se zabavljao nekakvim telefonom, odloži napravu u stranu, pa, uz veseo osmijeh reÄe: "Ah, probudio si se konaÄno! E, Äast mi je da se predstavim, Blazen Majnecauberflute, pionir telefonije u Sarajevu! A vi ste?" - "Ferid... Ferid Ćopavi." - "Veliko mi je zadovoljstvo da vas upoznam, gospodine Ćopavi!", Blazen će razdragano.
"Ko li je ovaj peder?", pomisli Ćopavi, pa odmah poslije pomisli i: "Da ga opljaÄkam?" Ipak, on najprije upita: "A gdje sam to ja?"
Gospodin Mjanecauberflute se na to nasmijeÅ¡i, pa otpoÄe: "Eh, vi ste, kako da vam kažem... jel se sjećate gdje ste bili prije ovoga?"
Ćopavi, misleći da je budalasto da sad pripovijeda Å¡ta mu se sve desilo, reÄe: "Normalno da znam, bio sam kući." - "Kući? Ehehe, bojim se da ste zaboravili gdje ste bili, ali ja ću vam odmah reći! Bili ste na groblju, sa svojim prijateljem, onim, da izvinete, grbavim gospodinom."
"U majku mu, sve zna! Izgleda da sam ipak mrtav!", pomisli Ćopavi, pa reÄe: "Ne znam o Äemu priÄate, ja nemam grbavih prijatelja, i nisam lud da idem na groblja noću! Svaka budala zna da tamo ima vampira!" - "Vampira? Hahahaha! Ne, bojim se da ću vas razoÄarati! Na groblju ima raznih ljudi, ali vampira nema!" - "Ne znam, a i nemam vremena! Ja moram sad da idem, hoćeÅ¡ me odvest van? Ja nemam blage gdje sam..." - "Izvešćemo vas, ali ne tako brzo! Gospodine Ćopavi, Da li biste se vi iznenaduili ako vam ja kažem da ste vi sada joÅ¡ uvijek na istom groblju na kom ste bili, samo Å¡to ste sada pod zemljom, razumijete?" - "Iskren da budem, nemam pojma o Äemu priÄaÅ¡!" - "Pa dobro, ako nemate pojma, ipsirÄaću vam rado!"
Tu gospodin telefondžija pripali cigaretu, pa onda ponudi i Ćopavog, koji objeruÄke prihvati i uze Äak jednu i za poslije. Otpuhnuo je koji dim, nalio sebi ÄaÅ¡u vina i otpio gutljaj, nakon Äega namjesti specifiÄan izraz lica, pa reÄe: "Gopsodine Ćopavi, vi i vaÅ¡ prijatelj, gospodin sa grbom, već neko vrijeme dolazite noću na naÅ¡e groblje. Isprva je gospodin sa grbom dolazio sam, a onda ste poÄeli i vi. Mi smo vas dobro vidjeli, nemate potrebe lagati, jer sve znamo. Dok je bio gospodin grbavi sam, iako ni on nije baÅ¡ pretjerano viÄan bontonu i moralu, moglo se tolerisati. Pa i dok ste vi isprva dolazili! Ali vremenom, poÄeli ste praviti suviÅ¡e buke. Da znate,za vrijeme vaÅ¡eg boravka na groblju Äuo sam viÅ¡e psovki nego za Äitavog svog života kao i zagrobnog života! To je joÅ¡ bilo i podnoÅ¡ljivo, pa i vrÅ¡enje malih i velikih nuždi po naÅ¡im grobovima, pa Äak i kada biste se ponekad upustili u uniÅ¡tavanje spomenika, i to smo tolerisali! Ali ovo posljednje Å¡to ste napravili, to je zaista bilo preko svake mjere! Mrtvi vole mir, to biste trebali odavno znati! To Å¡to ste provalili u grobnicu, to je bilo zaista van svake pameti! Morali smo neÅ¡to uÄiniti! Imali smo namjeru da lijepo porazgovaramo sa vama obojicom, baÅ¡ kao Å¡to vi i ja sada razgovaramo, zar ne? Ali eto, vaÅ¡ prijatelj sa grbom je ipak utekao, ali nema veze! RaÄunamo da ćete mu vi već prenijeti naÅ¡ razgovor."
Ćopavi je probao joÅ¡ jednom da kaže kako on nema pojma o Äemu sagovornik priÄa, ali ovaj samo odmahnu rukom i prekinu ga. Nastade mala stanka, a onda pionir telefonije nastavi: "Nadam se da smo vas uspijeli poÄastiti naÅ¡om skromnom gozbom, ali molimo vas najpokornije, nemojte nas viÅ¡e ometati. DoÄ‘ite kad god želÄite, radite Å¡ta god hoćete, ali pustite mrtve na miru! Ta razumite! Tu ima i male djece! Mi samo želimo da oÄuvamo ono Å¡to imamo Äitave vijekove, i ono Å¡to nam je bogom dano, a to je vjeÄni mir! Milsim, stavite se u naÅ¡u poziciju! Eto, bio je i taj rat, granate su padale po naÅ¡im grobovima, ali mi smo to razumjeli, pa Äak i oprostili, ali ovo Å¡to vi i gospodin sa grbom Äinite, to zaista niije lijepo!"
Pripalio je novu cigaretu, a Ćopavi, glupan, opet: "Ja ne znam o Äemu vi priÄate..." Njegov sugovornik tu napravi gestu, pa reÄe: "Molim vas, slijedite me!"
Poveo ga je kroz jedna velika, dvokrilna vrata, i oni odatle uÄ‘oÅ¡e u jednu veliku dvoranu. Tu je bilo mnoÅ¡tvo raspala svijeta, i svi su gledali u njega prijekornim pogledima, toliko prijekornim da se Ćopavi Äak neÅ¡to malo kao i zacrveni. A tek kad poÄeÅ¡e da mu dobacuju! E tu je već i on, koji je pokazivao genitalije od BaÅ¡ÄarÅ¡ije do Ilidže, koji nema naoÄigled koga nije povraćao, vrÅ¡io malu ili veliku nuždu, i koji nema Å¡ta nije uradio pa da opet nije osjećao ni mrvicu sramote, planu kao crvena paprika. Prijekori postadoÅ¡e horski. Gomile bogalja upiraÅ¡e prstom u njega viÄući: "To je on, on ne da mira nama pokojnima, a par njih reÄe: "On ne da mira nama rahmetlijama!"
Tu gospodin pionir telekomunikacija u Sarajevu znaÄajno podiže ruku, i svi uÅ¡utiÅ¡e. "Gospodo!", otpoÄe on glasno, "Gospodo, ja sam sa ovim Äovjekom razgovarao, i ustanovio sam da je to jedan veoma plemenit Äovjek, koji je zabludom uÄinio to Å¡to je uÄinio, ali ja vam garantujem, ovako plemenite duÅ¡e rijetko gdje da ćete naći! Gospodo, moj je prijedlog da mu mi oprostimo, a on da nam dadne Äasnu rijeÄ da nam viÅ¡e neće smetati!"
Nije dugo trebalo da se zaori mrtvaÄko odobrenje. Sada je bio red na Ćopavog. On je progutao knedlu, pa Äak je i isturio malo jednu nogu naprijed, a onda, i pored sve volje, sroÄio ovako: "Ja eto... zajebo se!...", i onda, po prvi put sa tim smislom: "Izvinite!... Jebiga..."
Sa svih strana mrtvaci stadoÅ¡e da mu opraÅ¡taju, probudivÅ¡i novo osjećanje u njemu, osjećanje da je ispravio greÅ¡ku. Njegov poznanik je bio tako vedro nasmijan da se i on morao namijati. "Gospodo! Gospodo, molim za malo pažnje!", opet će pionir, "Moj je prijedlog da ovog dobrog Äovjeka nagradimo zlatom!"
Sa svih strana se zaori odobravanje, i Ćopavog uÄas okitiÅ¡e tako lijepim zlatnim ukrasima, da je i on sam rekao: "U jebote Å¡to je ovo lijepo!", a džepove mu dupke ispuniÅ¡e zlatnim dukatima. Vodili su ga kroz more bogalja, ali njemu to viÅ¡e nije bilo straÅ¡no, i on se smijao ozaren, pa je Äak i grlio poneke, a maloj djevojÄici sa lobanjom i kikama je dao sladak poljubac u suho, koÅ¡tano Äelo.
Tako ga ispratiše do samog izlaza, do grobnice kroz koju je upao u zagrobni svijet. Dok su se mnogobrojni mrtvaci tiskali pozdravljajući ga, gospodin pionir telekomunikacija u Sarajevu se izdvojio sa njim i pošao malo ispred.
"Eto, vidite gospodine Ćopavi da mi uopšte nismo strašni! Oprostite ako smo vas možda uplašili, ali morali smo ovo ovako razriješiti! Ja vas molim, da se izgrlimo pred rastanak, pa se nekad vidimo, kad dođe vrijeme!"
Ćopavi radosno prihvati zagrljaje, pa se i izljubi sa gospodinom pionirom, želeći mu iskrene i divne želje u budućnosti. Ovaj ga je ispratio do samog izlaza, Äak je i izaÅ¡ao sa njim na vazduh živih ljudi i mjeseÄinu koja im se smijeÅ¡ila u svojoj okruglosti.
"JoÅ¡ neÅ¡to gospodine Ćopavi!", reÄe pionir telefonije, a Ćopavi se okrenu i pogleda ga pozorno, kao Å¡to se gleda najbliži prijatelj koji nam neÅ¡to govori. Gospodin pionir telefonije ga zagrli, joÅ¡ uvijek se keslajući, a onda približi svoje zlatno, lijepo lice njegovom.
OÄi mu pakleno zasvijetliÅ¡e, a u njima hiljade najgorih muka koje možete zamisliti. Ćopavi se uÄas prestravi, a gospodin pionir i sve ostalo reÄe, glasom kakvim sam Ä‘avo vjerovatno govori: "Drugi put ćemo ti jebat majku!", stisnuvÅ¡i ga tako jako u zagrljaj da ga je i ona ćopava, neosjetljiva noga zaboljela.
Pustio ga je, i povukao se nazad, maÅ¡ući i smijući se prijatno. Ćopavi požuri i odćopa pedesetak metara. Kada se osvrnuo, vidio je joÅ¡ samo crnu siluetu kako maÅ¡e, i par tako divlje užarenih oÄiju da je odmah pobjegao pravo u katedralu, ali tamo je ostao svega pola sata, tek toliko da povrati duh, nakon Äega je otiÅ¡ao u jedan grozan birc gdje je, zbog bivÅ¡ih sranja, morao kupiti samo ulaz za Äitav dukat, a za joÅ¡ jedan se oblokao do kome.
FIN
Login
Register
FAQ
Search
