Nemoj kerusu, odmah mi se place
Tamnica
To je onaj život gde sam pao i ja
s nevinih daljina, sa oÄima zvezda
I sa suzom mojom Å¡to nesvesno sija
I žali, k'o tica oborena gnezda.
To je onaj život, gde sam pao i ja
Sa nimalo znanja i bez moje volje,
Nepoznat govoru i nevolji ružnoj.
I ja plakah tada. Ne beše mi bolje.
I ostadoh tako u kolevci tužnoj
Sa nimalo znanja i bez moje volje.
I ne znadoh da mi krv struji i teÄe,
I da nosim oblik Å¡to se mirno menja;
I da nosim oblik, san lepote, veÄe
I tišinu blagu k'o dah otkrovenja.
I ne znadoh da mi krv struji i teÄe,
I da beže zvezde iz mojih oÄiju,
Da se stvara nebo i svod ovaj sada
I prostor, trajanje za red stvari sviju,
I da moja glava rađa sav svet jada,
I da beže zvezde iz mojih oÄiju.
Al' begaju zvezde; ostavljaju boje
Mesta i daljine i viziju jave;
I sad tako žive kao biće moje,
Nevino vezane za san moje glave.
Al' begaju zvezde, ostavljaju boje.
Pri beganju zvezda zemlja je ostala
Za hod mojih nogu i za život reÄi:
I tako je snaga u meni postala,
Snaga koja boli, snaga koja leÄi.
Pri beganju zvezda zemlja je ostala.
I tu zemlju danas poznao sam i ja
Sa nevinim srcem, al' bez mojih zvezda,
I sa suzom mojom, Å¡to mi i sad sija
I žali, k'o tica oborena gnezda.
I tu zemlju danas poznao sam i ja.
Kao stara tajna ja poÄeh ja živim,
Zakovan za zemlju što životu služi,
Da okrećem oÄi daljinama sivim.
Dok mi venac snova moju glavu kruži.
Kao stara tajna poÄeh ja da živim.
Da osećam sebe u pogledu trava
I noći, i voda; i da slušam biće
I duh moj u svemu kako moćno spava
K'o jedina pesma, jedino otkriće;
Da osećam sebe u pogledu trava
I oÄiju Å¡to ih vidi moja snaga,
OÄiju Å¡to zovu kao glas tiÅ¡ina,
Kao govor Å¡uma, kao divna draga
Izgubljenih snova, zaspalih visina
I oÄiju Å¡to ih vidi moja snaga.
Vladislav Petkovic DIS
Login
Register
FAQ
Search
Ja bih rekao Crnjanski, neko bi rekao Andric, neko Selimovic...
