|
Bog
Živio sam u iznajmljenom stanu od devetnaest kvadrata. Ja i moj maÄak Pantelija zvani Panta, debeli, Äupavi ljenivac koji je bio jedina svijetla taÄka mog života u to vrijeme, jedina osoba kojoj sam vjerovao i koja me mogla umiriti i razveseliti. Stan je bio prava rupÄaga memli ćoÅ¡kova, sa stvarima stvarima starim trideset i kusur godina. Jedini nov komad namjeÅ¡taja, ako se to tako može uopÅ¡te nazvati, bila je daska od vece Å¡olje, jer mi je kenjanje bilo pravi ritual i na tome nisam mogao Å¡tedjeti. Od ostalih stvari sam imao prastari krevet, prastari ormar, prastari teleizor, prastaru kuhinju, saksofon, i svoj gramofon iz mladosti, skupa sa nekoliconom ploÄa. Imao sam i neke knjige koje nikada nisam otvarao. Raja koja me znala je priÄala da sam pao kurcu za uÅ¡i, a ja sam govorio da sam trenutno u prolaznim problemima. Nisam imao para, nisam imao piÄku, nisam imao jarana, imao sam samo tu rupÄagu sa raspalim stvarima i Panteliju, svjetlost mog života u to vrijeme.
Nisam nikoga liÄno krivio za moju nesreću, osim, naravno, boga i sistem, ali to je normalna stvar, to svaki levat radi. Å¡to bi se reklo, sam pao sam se ubio, tako sam se i ja zavalio. OtiÅ¡ao sam u NjemaÄku da radim, odnosno da zaradim pa da se vratim, ali onda sam sreo jednu kurvu zbog koje sam propao, klasika. Živio sam u nekoj pripizdini koja se zavrÅ¡avala na dorf, a do Frankfurta mi je trebalo sat vremena vožnje autoputem. Prvih Å¡est dana u sedmici sam radio od Å¡est ujutru do Å¡est popodne, a nedeljom sam furao u Frankfurt da se zajebavam.
U poÄetku nije bilo loÅ¡e, kada sam se privikao na ubitaÄni tempo rada. Å est dana sam radio, jeo, i spavao, a nedeljom bi se napio po danu, da bih trijezan legao u krevet jer valjalo je sutra raditi. Zahvaljujući tome Å¡to sam mogao srati do iznemoglosti, gotovo redovno sam imao kakvu jebaÄicu, ali nikada je nisam mogao dovesti u svoj dorf, jer stan sam dijelio sa joÅ¡ trojicom sunarodnjaka, krkana koji su se Äitavu nedelju kod kuće napijali i kartali, i koji su u NjemaÄkoj sticali garanciuju za ženidbu kad se vrate u domovinu. To me jebavalo najćešće finansijski, jer sam morao iznajmljivati sobu u motelu, ako sam mislio kvalitetno guzit.
Jedne nedelje sam tako upoznao i Stefani. Bila je starija par godina od mene i bila je veoma lijepa. Buljio sam u nju preko Å¡anka, nadajući se da će mi iz pogleda proÄitati da hoću da joj poližem piÄku. Ona je sjedila u druÅ¡tvu joÅ¡ jedne djevojke koja usta nije zatvarala, i Stefani se primijetno dosaÄ‘ivala, a ja sam to iskoristio da joj skrenem pažnju, misleći da će ona u tome pronaći spas od daveža. Opazila me, znao sam to, ali i dalje je sjedila bez da mi dadne ikakav znak. Poslije nekog vremena priÄalica je otiÅ¡la, a Stefani je ostala sama. Malo sam se prepao od njene ljepote, pa sam odluÄio da i dalje samo buljim, jer u glavi nisam nikako mogao sastaviti pristojan ulet. Onda je ona meni priÅ¡la i rekla: "Å ta je pederu, hoćeÅ¡ li ti iÅ¡ta uÄiniti, il samo onako buljiÅ¡, kontaÅ¡ da si frajer neki, Å¡ta li!?" Ja sam se jako zbunio, htio sam fakat da ispadnem frajer, ali izvalio sam totalnu glupost: "U bejbe, opasno lajeÅ¡, a samo si uhvatila moj pogled od dosade!" Ona je zinula buljeći u mene svojim krasnim kestenjastim oÄima, a ja sam se zacrvenio. "Kakav peder!", reÄe Stefani,a pa sjede dva metra dalje uz Å¡ank i naruÄi duplu votku. Barmen se smijeÅ¡io zlurado, a ja sam probavao glumitoi fakina.
Na barskoj stolici se protegla, bila je niska. BoÄna silueta me je ostavljala bez daha, kakvo dupe, kakva noga, kakvo lice! Nije niÅ¡ta radila, a provocirala je, osjećao sam da bi je raspolovio kurcem nasred kafane, samo da je to bilo moguće. Å to sam je viÅ¡e gledao, viÅ¡e sam se zbunjivao, tako da na kraju moradoh otići iz kafane. Na izlazu sam se okrenuo i pogledao je pogledom tužnog psa, propadajući joÅ¡ viÅ¡e, Å¡to mi je najbolje ilustrirao Å¡ankerov ciniÄni osmijeh. IzaÅ¡ao sam i krenuo prema svom starom opel kadetu, kad zaÄuh da su se vrata opet otvorila. "Možda...", pomislio sam, i ugledao baÅ¡ nju kako ide prema meni. Mala, lijepa, tamna, božanstvena. "Hej piÄkice! Nisi platio raÄun!", rekla mi je svojim glasom, a ja odmah pomislih kako je tjeram da vrisne visoki ton kad joj zabijem meso u u piÄku iz sve snage. Ova ozbiljnost me dohavizala, pa sam smisleno i postupio rekavÅ¡i: "U jebo te bog! Zaboravih!", pa proÄ‘oh pored nje kao da ne postoji, zaokupljen trenutnim problemom. Uhvatila me za ruku i rekla: "Ja sam platila! Uredu je!" Stao sam i pogledao u nju, pa krenuh da joj dadnem pare izvinjavajući se. "Rekla sam da je uredu! Ostavi to!". ja sam se opet ukipio ko totem. "Mogla bih neÅ¡to pojesti.", rekla mi je gledajući me pravo u oÄi ispod svojih uvijenih, namazanih trepavica.
Vozili smo se mojim kadetom u pravcu jednog motela. Ona je rekla da joj je svejedno gdje ćemo jesti, samo da jedemo, a ja sam to iskoristio da je vodim u restoran jeftinog motela, kako bih odmah mogao da je vodim u sobu da je pojebem. Ona me ispitivala ko sam, Å¡ta sam i odakle sam, a ja, opÄinjen njenim izgledom, nisam mogao da joj lažem. Svakom novom reÄenicom s kojom sam priznavao istinu sam se osjećao slobodnijim, tako da sam na kraju poÄeo i da se Å¡alim. Stefani se smijala, pa mi je rekla da sam i sladak. Atmosfera je postala odliÄnom, i ja sam već poÄeo da žalim Å¡to ću je vjerovatnio karati ove nedelje, nakon Äega će ona izgubiti svaku želju da me vidi ikad viÅ¡e u životu.
OÄekivao sam da će imati zamjerke zbog restorana, ali ona je bila tako ležerna da ja nisam vjerovao da takva ljepotica može tako da se ponaÅ¡a. ÄŒak je i, dok je Äitala meni, imala zamjerke zbog nekih cijena. Željela je vino, ali pila je pivo, jer je vino bilo bezobrazno skupo. Kad smo zavrÅ¡ili, ja sam, osjećajući se potpuno slobodnim, rekao: "Mogli bi sad do motela da radimo fiskulturu.", smjeÅ¡eći se mangupski, ali samo za trenutak. U sljedećem mi je zveknula Å¡amarÄinu koja je odzvonila tako jako, da sa svih strana gosti prokomentarisaÅ¡e: "Ooooo!!!" Onda je izaÅ¡la žurnim korakom. Ja sam bacio na sto novÄanicu koja je pokrivala i viÅ¡e od naÅ¡eg ruÄka, pa potrÄao za njom. "Izvini, Stefani, nisam tako mislio, ali ja enmam kud da te vodim, a imam osjećaj da želimo isto!", govorio sam joj sasvim iskreno. "SELJAÄŒINO BALKANSKA! NISAM TIO JA NEKA MOTELSKA PROSTITUTKA KAKVE VJEROVATNO I INAÄŒE JEBEÅ JADE JUGOSLOVENSKI! TI SI OBIÄŒNA PIÄŒKA! Å UPÄŒINO! SELJAÄŒINO! TI SA MAMOM IDI U KURVANJSKI MOTEL!!! JESI ME ÄŒUO!?!? SELJAÄŒINO BALKANSKA!!!", derala se na mene, a ja sam se kao mali djeÄak kad ga ruže sav pokunjio. Onda je ona dodala reÄenicu, a mene sunce obasjalo: "Imam ja stan. Jebo li te motel da te jebo."
OtiÅ¡li smo u njen lijepo namjeÅ¡teni dvosobni stan i jebali se Äitavu veÄe i Äitavu noć. OdliÄno se jebala, a i ja sam davao sve od sebe, tako da su orgazmi bili Äesti i obostrani. Ujutru u pola pet sam se izvukao ispod njenog spavajućeg, prekrasnog tijela i stao da se oblaÄim, tužan Å¡to sam jado bosanski koji mora da izgara u NjemaÄkoj da bi u Bosni bio hadžija. Taman kad sam sjeo da obuÄem Äarape, ona progovori ispod frotirnog pokrivaÄa maznim glasom: "Boris, neka te danas kod mene, napraviću nam doruÄak, a poslijepodne ćemo ići u lunapark, uveÄe u kino, i opet se voljeti cijelu noć." Te rijeÄi, u kombinaciji sa njenim pogledom su me zakovale za tu osobu sljedećih deset mjeseci. Prvo sam ostao taj dan. Pa joÅ¡ jedan, pa joÅ¡ jedan, pa sam uzeo bolovanje, pa kad sam tražio neplaćeno, dobio sam nogu s posla. Tad mi to nije bio problem, i s nasladom sam objaÅ¡njavao svojim cimerima-seljaÄinama kako sam naÅ¡ao ribu sa stanom i koja ima dovoljno love da ne moram ni prstom maknuti. JoÅ¡ kad sam im pokazao sliku moje Stefani, oni su naÄisto popucali od zavisti. Pun nade i radosti sam se uselio u taj slatki dvosobni stan.
Stefani je radila kao organizator roÄ‘endanskih zabava, a ja sam bio domaćin. Upoznao sam njeno druÅ¡tvo koje je bilo super, Äesto smo organizirali pijanke kod nas u stanu i divno smo se svi skupa provodili. Mene je u poÄetku bilo malo stid, Å¡to sam donekle pokuÅ¡avao da ubijem besprijekornim održavanjem kuće. Stefani me zajebavala kako sam ja njen sluga i govorila mi da će mi od sljedeće love kupiti livreju. Ja sam joj govorio da bih trebao da se zaposlim i da tako ne ide, ali ona me uvjeravala da ne trebam raditi sve dok mi ne izleti kakav poÅ¡ten posao, posao zbog kojeg neću gubiti zdravlje i obraz. Ja sam to i posluÅ¡ao, prihvatio sam u potpunosti njeno izdržavanje, trudeći se i dalje da kuća blista, da je ruÄak skuha, i da je kita tvrda kad treba. Stefani je hranila moj ego i moju ljenost nakon Å¡to bi se prestala tresti od orgazma koji sam joj upravo pružio, govoreći mi: "Neka te batleru! Neka te u kući, dokle god tako dobro ližeÅ¡ picu, ne moraÅ¡ da radiÅ¡! Samo Äuvaj taj svoj zlatni kurac! On mi je baterija za sav posao! Kad me ujutru napuniÅ¡, ja mogu da radim do kraja dana, a onda se vraćam tebi da me opustiÅ¡ i napuniÅ¡!"
Tako sam proživio u sreći i harmonije prvih Å¡est mjeseci sa svojom božicom Stefani. Onda je jedno veÄe bilo muÅ¡ko sijelo kod nas u stanu, a žene su kolektivno otiÅ¡le, kao u stara vremena, u disko da gledaju putere. Nas je bilo petero, navukli smo piva i grickalica, pustili muziku i zajebavali se. Prva nelagoda, ali ne baÅ¡ toliko straÅ¡na, koja se desila to veÄe, bila je ta kada smo priÄali o izlasku svojih djevojaka. Ja sam rekao, Å¡aleći se, da nije iskljuÄena mogućnost da naÅ¡e starke Å¡tagod i povale, a kroz smijeh jedan od njih reÄe: "Pa da, pogotovo tvoja Stefi! Ona voli mlaÄ‘e!" Ja sam se malo ljutnuo na to, ali sam tjerao sebe da shvatim Å¡alu kao da se odnosi na razliku izmeÄ‘u mene i nje. Onda je Martin, koji je već bio pripit, rekao: "Ma naÅ¡a Stefi voli i starije i mlaÄ‘e! Ona bar ne bira!", pa je nastavio da se kesla kao blesav. njih Äetvero su se smijali, a ja sam se od muke cerio, priželjkujući da Martinu zabijem slomljenu flaÅ¡u u oko. ta se priÄa smirila, poÄeli smo priÄati o fubalu, a Å¡to smo viÅ¡e pili, to je razgovor postajao razvratnij i priÄa se okretala seksualnim temama. Na kraju je Nikolas poÄeo da priÄa kako njegova Brigit puÅ¡i kurac, a Martin je nastavio odmah za njim. Tehniku svoje Sofi je opisao Andreas, a potom i Ernst detaljno opisa kako se njegova Alma, kad se jako uspali, svaki put zagrcne od kurca, pokuÅ¡avajući strpati i jaja u usta. Onda je doÅ¡ao red i na mene. PoÄeo sam da priÄam, ponosno, kako moja Stefani, koja je bila ubjedljivo najbolja riba meÄ‘u naÅ¡im ženama, meni guta kurac. Nafurao sam se od te nepristojne priÄe, pa sam krenuo da detaljiÅ¡em i prepriÄavam perverzije. PriÄao sam im kako Stefani meni liže Ämar, a onda me Andreasov komentar presijeÄe: "Uuuu! Znamo to! To je fakat jebeno!" Najzad, ne mogoh da otrpim, pa upitah:
"Šta bolan znaš?"
"Nisam rako da znam, nego da znamo!"
ÄŒekao sam dame neko potapÅ¡e i da nastane salva smijeha Å¡to sume preveslali, ali takvo Å¡to se nije desilo. Å utnja je brujila u mojim uÅ¡ima kao pneumatska buÅ¡ilica u rudniku. "Jebote, jeste vidili sad Å¡ta mercedes sprema za formulu!!! Ufff! Ima da otpuÅ¡u ferari ko vjetar lišće u jesen!", Nikolas proba da odagna neugodnost. "ÄŒekaj malo sad! Andrease, Å¡ta to treba da znaÄi, to da vi znate da Stefani liže Ämar?", rekao sam odluÄno. "Ma pusti sad to! Pjani smo svi! Jebo tu priÄu!", odgovrio je on odmahujući rukom.
"Ne, ozbiljan sam. Reci mi, molim te, Å¡ta je to trebalo znaÄiti?"
"NiÅ¡ta! Zaboravi ÄovjeÄe! Gluposti! Zajebancije joÅ¡ iz srednje Å¡kole!"
"Kakve crne zajebancije jebo ga bog! Ono Å¡to si reko meni nije zajebancija! Å ta je to taÄno trebalo da znaÄi! Govori piÄko!!!"
On je Å¡utio i pravio se da gleda televizor. Ja sam kipio od bijesa. Ponovio sam mu opet: "ANDREASE, GOVNARU PEDERSKI, REKAO SAM DA MI STEFANI LIŽE ÄŒMAR, A TI SI REKO DA ZNATE!!! RECI MI MOLIM TE Å TA TO SVE TREBA DA ZNAÄŒI, POPIZDIO SAM PRAVO, I BOLJE TI JE DA MI ODGOVORIÅ !!!" On me pogledao nekakvim hinjskim pogledom, pa opet ponovio: "Boris, pijan si, zaboravi to,to je bilo davno...", ostatak nije zavrÅ¡io jer sam ga odalamio Å¡akomi prevrnuo ga sa kauÄa. Ustao je razbijenih naoÄala i krvavog nosa, dok sume drugi držali da ga ne ubijem. On se podiže sa poda i uhvati za razbijeni nos, a onda dreknu: "SELJAÄŒINO JUGOSLOVENSKA, TO JE TREBALO DA ZNAÄŒI DA JE TVOJA STEFANI SVIMA NAMA I JOÅ PEDESETORICI DRUGIH LIKOVA LIZALA ÄŒMAR!!! I PORNIĆE JE SNIMALA!!! PORNIĆE!!!" Otimao sam se svim silama, imao sam neodoljivu želju da unakazim Å¡akama ovog njemaÄkog pedera koji se kao piÄka povlaÄio pred mojim bijesom koji su zaustavljala tri lika. Otrgnuo sam se nekako i poletio za njim, a on je pobjegao kao da sam Ä‘avo. Ganjao sam ga neko vrijeme, ali njegov strah je bio brži odmog bijesa. Vratio sam se kući i istjeraoi njih troje van. Onda sam iskapio pola flaÅ¡e viskija i legao u krevet.
Stefani je došla mortus pjana u neka doba i legla do mene u krevet. Ja sam glumio san, a ona je pokušavala da mi popuši. Najzad,moradoh da joj kažem da mi nije dobro i dame pusti na miru.
Tri dana sam se vadio i nisam htio da je jebem. ÄŒetvrti dan sam je jebao kao kurvu, a onda sam opet Äetiri dana glumio bolest. Andreas je rekao da je pao i razbio nos, priÄa je ostalameÄ‘u nama. Kad je Stefani totalno poludila Å¡to neću da je jebem, napala me i ja sam joj rekao Å¡ta sam Äuo. Ona je onda joÅ¡ viÅ¡e popizdila, ali ne na njih, nego na mene Å¡to sam primitivac iz Bosne. "Ni ja tebe nisam pitala sa kakvim si sve jeftinim raznosaÄicama bolesti lijegao!!!", derala se, a onda mi je uvalila kurac u bluju koji sam sam namjestio, "Uostalom, kako te nije stid dami to radiÅ¡! Pola godine živiÅ¡ u mom stanu, jedeÅ¡ moju hranu i nosiÅ¡ odjeću koju sam ti ja kupila!!! Da te ja nisam izvadila umro bi u pilani do sad!!!"
Poslije te svaÄ‘e ja sam se pomirio sam sa sobom da je ovo ipak NjemaÄka, i da je Nikolas namjerno pretjerao, izrevoltiran Å¡to sam ga udario. Stvar se malo po malo vratila u normalu, i mi smo opet živeli u harmoniji, narednih tri i po mjeseca. Onda je Stefani jedne subote otiÅ¡la na posao, a ja sam uzeo da spremam stan detaljno, poÅ¡to su u srijedu trebali doputovati njeni roditelji iz Amerike. OÄistio sam sve, i odluÄio da skule koje se vucaraju po stanu odnesem u podrum. Uzeo sam jednu kartonsku kutiju i u nju potrpao sve diskove, knjige i druge stvari koje su bezveze zauzimale prostor. SiÅ¡ao sam u podrum, otkljuÄao ga i krenuo da stavim kutiju. Podrum je bio dupke pun, nisi imao gdje da staneÅ¡. Spremajući skoro deset mjeseci stan, zavolio sam red,pa odluÄih da i ovde malo složim stvari kako bi bilo viÅ¡e korisnog prostora. Krenuo sam da prbacim jednu komodicu skroz do zida, ali sapleo sam se od nekakvu gajbu i pao, a od pada je pukla i zakljuÄana bravica komodicei ona se otvorila. Iz nje ispade bruka kaseta i Äasopisa. Digao sam se, trljajući koljeno u koje sam se lupio, a onda sam doživio najteži Å¡ok u životu. Na prvoj kaseti koju sam pogledao bila je moja Stefi sa crnom kurÄinom u ustima. Sageo sam i uzeo sve detaljno da pogledam. Na svakoj toj kaseti i u sakom tom Äasopisu bila je moja Stefi, sa svim mogućim oblicima, bojama i veliÄinama kurÄeva u najraznijim akcijama, a najgnusnija je bila seri fotografija u jednom Äasopisu koja je prikazivala Stefi sa daskom od vece Å¡olje objeÅ¡enom oko vrata, i tri neka starca koji su joj piÅ¡ali u usta, a naslov galerije je bio "Steffi from Frankfurt - Human tolillet slut". Rezignirano sam ponio i par kaseta kući iupalio ih. Nema Å¡ta joj nisu radili. Od jebanja u usta, piÄku, dupe, masovnog ispijanja sperme i svrÅ¡avanja po njenom licu, do guranja jedne Å¡ake u dupe a druge u piÄku i piÅ¡anja u usta. ÄŒak je bio i jedan amaterski pornić na kom se Stefani, kojoj je tu moglo biti petnaest godina, jebala u nekakvoj Å¡koli sa dvojicom pjegavih adolescenata dok su drugi okolo drkali i smijuljili se. najteže mi je bilo kad su se njih desetak poredala u vrstu, a moja Stefani iÅ¡la od jednog do drugog ilizala im Ämarove.
Ostavio sam Stefani da se jebe na televizoru i otiÅ¡ao da se pakujem. Želio sam samo da nestanem odavde. Ona je doÅ¡la. Pjevala je iz hodnika, ali kad uÄ‘e i ugleda sebe kako se jebe obuÄena kao opatica, prestade pjevati i nabaci smrknutu facu. Ja sam izaÅ¡ao iz sobe i rekao joj: "Stefani, ja se sutra selimod tebe. Ti si najgora kurva na planeti koja postoji. JoÅ¡ veÄeras ću spavati ovde, a onda zbogom! Sve Å¡to ti tražim jesu pare za benzin da se mogu vratiti u Bosnu, i to je sve. Ona je najprije sjela za trpezarijski sto i uzela pivo iz frižidera. Onda je doÅ¡la do mene koji sam ležao na sofi i gledao tv, i dreknula se da bježim sa njenog kauÄa i da se gubim odmah. Onda me vrijeÄ‘ala nekih pola sata viÄući kako mi neće dai ni feninga, a ja nisam obraćao pažnju, da bi na kraju izaÅ¡la zalupivÅ¡i vratima. Vratila se oko dva ujutru, potpuno pjana. Derala se iz hodnika: "Ja živim sa jednom piÄkom, ali ona će sutra odseliti! To je jedan jadni peder koji je potpuno ovisan o mojim parama, ali sada je rijeÅ¡io da prestane biti kućna pomoćnica i da me zajebava, pa sam rijeÅ¡ila da ga otjeram! Å ugavo pseto jedno, piÄka obiÄna!!!" UÅ¡la je u sobu i bacila mi bunt para, govoreći: "Evo pederu! Uzmi i briÅ¡i odavde! ti si jedna piÄka obiÄna! Kkao te nije stida dami iÅ¡ta kažeÅ¡ zbog mojih pornića! Ako meni neko piÅ¡au usat, to je zato Å¡to ja volim da mi piÅ¡au usat, pederÄino, a ne zato Å¡to sam ja kurva! Storine kuraca su dragi moj proÅ¡le kroz mene a sve moguće naÄine dok si ti trÄao za kozama po onoj svojoj Bosni, i ti ćeÅ¡ sad meni reć dasam ja ovakva ili onakva!!!" Ja sam pokupio pare, ne gledajući koliko ih ima, pa sam poÅ¡ao po svoju torbu jer sam odmah želio otići. Okrenuo sam joj leÄ‘a dok sam ubacivao joÅ¡ neke sitnice, a ona opet zekreÅ¡ti iza mene: "Pomjeri se s moga kreveta pederu!!! VidiÅ¡ da hoću da se jebem, smetaÅ¡ bezveze!!!" ja sam Å¡utke uzeo svoju torbu i ustao se da idem, ali kada se okrenuh prema njoj, imao sam Å¡ta i vidjeti! Ona je tu ustvari bila sa nekakvim TurÄinom, koji joj je upravo sisao sisu na moje oÄi. Obuze me divlji bijes, i ja skoÄih u želji da zadavim tog turskog gada, ali on me doÄeka spremno. Odalamio me svojom dlakavom ruÄerdom i nokautirao me, a onda me Å¡uao na podu. Stefani je navijala za njega, pridružujući se i ona u mlaćenju svog bivÅ¡eg. TurÄin je zaista bio vjeÅ¡t u cipelarenju, obilato psujućina svom maternjem jeziku. Kadme dobro isprbijao, izbacio me u haustor, a Stefani me pogodila mojom torbom sa stvarima. Zatvorili su i zakljuÄali, a onda opet otkljuÄali, otvorili i bacili na mene moje tene i jaknu, pa opet zatvoriÅ¡e. Odvukao sam se nekako do auta i odvezao se na prvi parking, samo da se maknem od te nesretne zgrade, i tu sam proveo noć, skvrÄen na zadnjoj klupi svog starog opel kadeta.
Imao sam sreću Å¡to je Stefani bila pjana kada mi je bacila one pare. Tu je bilo skoro hiljadu i po maraka, a ja sam uÅ¡tedio joÅ¡ dvjesto gvozdenih, tako da sam imao love da se ne vratim baÅ¡ skroz praznih ruku. Put mi je predstavljao izlaz iz psihiÄke situacije u kojoj sam se nalazio, a na jednom odmoriÅ¡tu u Austriji sam naÅ¡ao Panteliju. Parkirao sam se da odmorim malo, kad doÅ¡ao je on i stao da se umiljava. Bio je mal, siv, Äupav i sladak, a i mjaukao je tako slatko da sam mu se morao smijeÅ¡iti. Nahranio sam ga i poigrao se sa njim, a kada sam poÅ¡ao u automobil on se zatrÄao i zakaÄiomi se za poderotinu na nogavici, glumeći malog lovca. Uzeo sam ga u naruÄje i podigao, gledali smo se lice u lice, ali on je za desetak sekundi zaspao. OdluÄio sam da ga zadržim, pa sam put nastavio u druÅ¡tvu. Na granicama sam ga krio ispod sjediÅ¡ta, a imao sam i tu sreću da niko nije zavirivao u moj automobil, valjda sam izgledao kao zadnji paćenik pa im nisam bio interesantan.
Tek u Bosni sam se sjetio da bih se trebao javiti da stižem. zaustavio sam se u ednoj kafani sa govornicom i telefonirao kući. Glumio sam radost zbog povratka, ali glas moje mame s druge strane je bio veoma obeshrabrujući. Umjesto da mi uputi kakvu toplu rijeÄ, ona mi je uputila hiljadu pitanja na koje joÅ¡ nisam izmislio odgovora. PoÅ¡to sam javio da sam poÅ¡ao iz NjemaÄke, nije bilo druge nego da naÄ‘em kakvo jeftino prenoćiÅ¡te. ÄŒitavu noć sam utapao tugu u ÄaÅ¡i, na kraju zavrÅ¡ih sa Moldavskom prostitutkom, prisjećajući se kako me Stefani napala kada sam je pitao Å¡ta je trebalo da znaÄi ono Å¡to mi je peder Andreas rekao, kada mi je rekla da ni ona mene nije pitala s kakvim sam sve raznosaÄicama zaraze lijegao.
Sutra sam doÅ¡ao kući, trudeći se da izgledam veselo i samouvjereno. Od svih mogućih darova koji se mogu donjeti, ja sam se pojavio sa bombonjerom i flaÅ¡om žestokog pića. Probao sam starcima prodati priÄu kako sam se zasitio NjemaÄke, i da želim sada malo ostati kući, dok mi pare ne potraju. rekao sam kako me gazda kumio da ostanem, kako mi je nudio duplo viÅ¡e para, ali ja sam kao iskulirao sve jer sam poželio kuću. Slagao sam da sam Panteliju platio hiljadu maraka, i da je on rasni peloponeÅ¡ki maÄak. Pitali su me Å¡ta mislim da radim ovde, a ja sam rekao da bih se mogao vratiti u svoju staru, dobru sobu, ali oÄev odgovor mi je potopio sve nade: "Ih, dragi moj! Kad ti već nisi htio da studiraÅ¡, mi smo primili drugog studenta!" Trudio sam se da izgledam kao da mi to ne predstavlja nikakv problem, ali sam oÄigledno bio veoma bijedan, jer su i otac i mati napravili razoÄarane face. Onda je u stan uÅ¡la bez kucanja fukara od dvadesetak godina, prosti seljaÄić koji je govorio tako otegnuto kao da je na samrti. Mrzio sam tu seljaÄku facu koja je sada ležala u mom krevetu, okružena mojim ploÄama, kasetama i knjigama, a kad pomislih kako je sigurno dirao i moj saksofon, doÅ¡lo mi je da ga bacim kroz prozor. Ljubomorno sam za njim uÅ¡ao u sobu i pokupio saks, gramofon, neke ploÄe i knjige, i promrmljao kako ja znam napamet gdje je Å¡ta stajalo u ovoj sobi, nadajući se da će ga to zaustaviti u kakvoj ideji sa mojim dragim stvarima.
Prenoćio sam u dnevnom boravku, a već sutra sam iznajmio jednosoban stan, lijepo ureÄ‘en i lijepo osvijetljen, ali u njemu nisam dugo mogao ostati jer je bio skup. Nije mi polazilo za rukom da naÄ‘em poÅ¡ten posao, a naviknut na lijepi nerad kod Stefani, nisam ni pomiÅ¡ljao na neki težak fiziÄki rad. Za dva mjeseca sam gotovo skroz presuÅ¡io, tako da mi nije bilo druge nego da se preselim u rupÄagu koju sam prvobitno opisivao. Novca je prebrzo nestajalo, nije mi bilo druge nego da naÄ‘em kakav-takav posao. Nisam bio zanatlija, nisam želio da budem konobar, tako da mi jedino ostalo da fizikaliÅ¡em.
Tako je i bilo. Moj posao je bio da istovaram kamione na jednoj velikoj pijaci, baÅ¡ kao i kad sam bio srednjoÅ¡kolac koji se priprema za odlazak na more. Po kamionu se plaćalo dvadeset maraka, a na jedan kamion su se rasporeÄ‘ivala Äetiri radnika, Å¡to je znaÄilo da sam po turi zaraÄ‘ivao pet maraka. Radnici su bili podijeljeni u timove, zlatno pravilo je bilo da Äetvorica istovaraju jedan kamion, inaÄe ste riskirali da vas ostali suradnici polome ko piÄku i protjeraju trajno sa radnog mjesta. Nekada bi ostali po cijeli dan a da niÅ¡ta ne bude da se istovari, a nekada sam znao preturiti i po deset kamiona za jedan dan. Posao je varirao, ali bar je fer bila podjela, kao na taksi Å¡tandu, kad prvi iz kolone uzme muÅ¡teriju, drugi ga zamjenjuje na Äelu i sljedeća muÅ¡terija je njegova. Ko prvi doÄ‘e ujutro - prvi i radi.
Stan me koÅ¡tao stopedeset, a Pantelija i ja smo živjeli od stopedeset do Äetristo maraka mjeseÄno, ovisno o mom poslu. Propadao sam i fiziÄki i psihiÄki, iz dana u dan, ali Stefani sam zaboravio totalno, zaokupljen usranim životarenjem. Od one kurve na povratku kući iz NjemaÄke, nisam žensko pipnuo. Stara raja je uglavnom pozavrÅ¡avala fakultete ili se raselila po svijetu, tako da sam se jedino mogao družiti sa svpjim radnim kolegama. Nas je bilo oko stotinu na cijeloj pijaci, ali na dijelu na kom smo mi operisali na je bilo Å¡esnaest. Svi smo bili propalice, ali svi smo srali kao da smo pokupili svu pamet svijeta, i svi smo imali vadionu zaÅ¡to smo takvi, ali u suÅ¡tini, mi smo svi bili dripci koji se nisu pobrinuli za budućnost adekvatno kad je trebalo, pa smo sad samo jeli govna koja smo tada izasrali. Bilo nas je svakakvih, ali uz svo dužno poÅ¡tovanje, ja sam jedini meÄ‘u svima imao zavrÅ¡enu gimnaziju i dvije godine fakulteta, a od njih je rijetko koji zavrÅ¡io i trogodiÅ¡nju srednju Å¡kolu. Nije se baÅ¡ sa njima moglo ozbiljno razgovarati, a kamoli filozofirati, ali bili smo složni kao jedna velika porodica. U toj naÅ¡oj grupi je vladalo pravilo "svi za jednog, jedan za sve!", Å¡to mi se naroÄito sviÄ‘alo, jer mi je donekle olakÅ¡avalo sav teret septiÄke jame u kojoj sam bio do guÅ¡e. Bilo je tu i smijeha i Å¡ale, ali sve je to bio krkaluk neukog naroda.
Svi smo bili jadni, ali svi smo se nadali i imali kakve-takve planove za budućnost. Svi smo odbijali priznati da smo karinaÅ¡i, već smo svi bili u trenutnim poteÅ¡koćama, a za to je kriva, naravno, država. Rasim je trebao deset hiljada dolara da sredi papire za sebe, ženu i dijete da idu u Australiju, Å evkija se kladio glupavo, po nekom vlastitom sistemu koji nije pio vode, ali sa vjerom u veliki dobitak "sljedeći put", Alen je trebao tri hiljade da zapoÄne biznis sa pilićima, Irfan je imao siguran posao u fabrici kao nadzornik proizvodnje, koja se otvarala ima tri godine, Tajson je trebao pet hiljada da se uvali u UN, Jozo je lagao da on ovo radi da ne bi sjedio kući i radi raje, a da mu inaÄe ne treba jer mu brat iz NorveÅ¡ke Å¡alje i previÅ¡e, Hamid je Äekao da proda hektare i hektare zemlje negdje u srednjoj Bosni i onda otvori restoran, Keba je Äekao da mu amidža sredi da pjeva na bazenima za veliku lovu, Dule da dobije zeleni karton nekad za Ameriku, nekad za Kanadu, Zlaja je samo govorio tajnovitim tonom da ima plan, PeÄ‘a je Äekao da povrati dva stana na Breki koja će izdavati za bruku para, Miki je Äekao da nova stranka "Sarajveo ljubavi moja" pobijedi pa da se zaposli u opÅ¡tini, Firnis je otvarao radnju u Briješću, Ado da zavrÅ¡i fakultet, Å ukrija je samo psovao sve živo i mrtvo državi i bogu, a ja sam bio privremeno u Sarajevu, dok mi moja zaruÄnica, Gloria, ne poÅ¡alje papire za NjemaÄku. Svi smo vjerovali u bolje sutra, a svaÄija karta za bolje sutra je bio novac. Nedostatak novca je bila naÅ¡a najÄvršća veza. Svi smo izgubili vjeru u bilo Å¡ta, osim u pare, jer bilo Å¡ta kupuju pare.
U blizini rupÄage u kojoj sam živio je bila katoliÄka crkva. Ja ne marim za boga, pa se nikada nisam zanimao za nju, ali za pare itekako marim, pa se zbog toga i desilo da sam poÄeo visiti u toj crkvi. Jednom se desilo to da sam se vraćao sa posla pored crkve i da me pop zaustavio. Ja sam bio vrlo nadrkan i raspoložen za svaÄ‘u, pa sam stao, misleÄi da će krenuti da mi sere o spasenju, ali on mi reÄe da će mi platiti ako mu unesem neke pakete u zgradu do crkve, u kojoj je pop stanovao. Nije mi trebao dvaput reć, ja sam već i poslije prvog prtio težak paket na svojim plećima. Trebalo mi je oko pola sata da sve to sredim, a iz znatiželje pitah popa Å¡ta je to tako teÅ¡ko u paketima. Odgovorio mi je kako su to med, vino, sirevi i suÅ¡eno meso. Vodami je krenula na usta, pogotovo od vina, sira i suÅ¡enog mesa. Pop mi je dao dvadeset maraka, Äetiri kamiona za taj poslić, a onda me pozvao i na ÄaÅ¡u vina. UÅ¡ao sam za njim u sporednu kuću, osjećajući nelagodu, pa Äak i blagi strah, zbog mog silnog psujevjerja, ali ÄaÅ¡a vina je bila ÄaÅ¡a vina.
Ta sporedna zgrada je bila tako lijepo namjeÅ¡tena i tako Äista, da sam se bojao sjesti u fotelju da ne bih Å¡ta isprljao. Pop ode negdje, pa se vrati koji Äas poslije sa hljebom, mezom od sira i prÅ¡ute, i bocom vina. Sjeli smo, ja sam oÄekivao teoloÅ¡ka sranja, ali glad me straÅ¡na spopala kad vidjeh rezne sireve, pruÅ¡ut i vino, pa mi je bilo svejedno taman da mi pop i mater psuje. O teologiji nije bilo ni govora. PriÄali smo o književnosti. Pop je poznavao mnoge pisce i bio je mnogo naÄitaniji od mene, ali osjetio sam da me simpatiÅ¡e i zbog mog malog znanja o tome. Sjedili smo Äitava dva sata, a boga nije bilo ni za lijeka. Kad je doÅ¡lo vrijeme da se ide kući, to jest kad se boca ispraznila i meza pojela, ja pozdravih usrdno popa, objasnivÅ¡i mu gdje živim i gdje me može naći za bilo kaka posao ili razgovor. Na kraju sam rekao ulizivaÄkim tonom: "Zbogom!", i otiÅ¡ao.
Zavidio sam tom gadu koji je živio u tako lijepoj kući i pio vrsna vina, a mezio najbolje sireve i meso. Pored toga, Äinilo mi se da je on odavno presto da bude pop, i da je pravi meraklija kojem je crkva dobra dok daje svega, baÅ¡kao i meni. Pop me nije nikako zvao, i ja sam rijeÅ¡io damu nekako skrenem pažnju,pa sam se poÄeo pojavljivati i na nedeljnim misama. Mrzim religiju, ali sam vjerovao da mi pop može pomoći da prestanem biti u trenutnim poteÅ¡koćama. Isprva sam samo blejio na misama, trudeći se da neofirno izignoriÅ¡em ministranta sa korpom za priloge. Sjedio sam na primjetnom mjestu, ali kako to nije iÅ¡lo, poÄeo sam ići i u ispovjedaonicu. Srao sam pred popom priznavajući tobože, nekakvu pohlepu, a ustavri sam se trudio da pop shvati iz moje priÄe daja želim da bježim iz Sarajeva na zapad. On mi je dodjeljivao kojekakve molitve za kazne, a ja sam se nadao daću ga dirnuti.
Pop je poslije svake mise srao kako ne treba štedjeti sa prilozima, prozivajući javno predstavnike bogatijih familija i uspoređujući ih sa kojekakvim vjernicima koji su bili siromašni, a više su davali. To je rezultiralo punom košaricom para u ministrantovim rukama, i mojim bijesom što pop ofirno išće, a narod glupi daje.
Par mjeseci sam priznavao pohlepu u ispovjedaonici, a onda je to konaÄno urodilo plodom. Pop me saÄekao na crkvenoj kapiji kada sam se vraćao sa posla, a onda me pozvao na ÄaÅ¡icu vina. Meza i boca su se ponovili, a i tema je bila za mene viÅ¡e nego interesantna. Najprije mi je kenjao kako osjeća da mojoj duÅ¡i treba promjena mjesta boravka, i kako je dobar kršćanin onaj koji je zdrav duhom, a moj je duh, veli on, bio popriliÄno uzdrman. Ja sam to sve potvrÄ‘ivao i opet priznavao svoju pohlepu, praveći se da nisam skontao kome sam to priÄao zadnjih nekoliko mjeseci u ispovjedaonici. On je joÅ¡ neÅ¡to vazio, a onda mi je rekao ono Å¡to me najviÅ¡e zanima: "Sine moj, postoji mogućnost da odeÅ¡ za Ameriku, a ti je svakako ne bi smio propustiti! Jedna kršćanska udruga nudi bosanskim državljanima da dobiju se potrebne papire za Ameriku, ali ima jedan problem!" Pitao sam koji, a on mi odgovorio: "Pa znaÅ¡, Boris, nažalost, takvo je vrijeme! Da bi dobio papire treba ti Å¡est hiljada maraka, kako i zaÅ¡to, to ne znam! Samo mi je reÄeno da su liste ljudi koji Äekaju preduge, i da je za ubrzani postupak potrebno uplatiti Å¡est hiljada maraka, jer, znaÅ¡, nije to baÅ¡ tako jeftino!" Ja sam mu rekao da ja te pare trenutno nemam, ali da sam svakako zainteresiran za cijelu stvar. On je odgovorio da je jedini naÄin donjeti Å¡est hiljada u keÅ¡u, a onda je dodao kako bog nije samo u Americi, glumeći da je njemu do boga u svemu tome.
OdluÄio sam skupiti pare, jer postajalo je nepodnoÅ¡ljivo. Prvo Å¡to sam uÄinio glede mog odlaska u obećanu zemlju, bilo je to Å¡to sam Panteliji sredio pasoÅ¡, jer sam ga volio najviÅ¡e u životu. Onda je doÅ¡lo vrijeme odricanja. Pantelija je ostao bez kupovnog pijeska za sranje i mesne konerve za maÄke jednom sedmiÄno. Ja sam ostao bez piva od dva litra, petnaest cigara na dan, kadeta, knjiga, ploÄa i gramofona, suhog mesa, plina u kuhinji, paljenja svjetla pri kenjanju i noćnim posjetama toaletu, i mnogo drugih stvari.
Sva ta žrtva se nije pokazivala toliko uÄinkovitom koliko sam ja oÄekivao. Prikupljanje love je iÅ¡lo presporo, pa sam otiÅ¡ao i probao da posudim od roditelja kolko god, ali posudio sam samo kurÄinu. Za pet mjeseci ja sam skupio tek hiljadu, i moj odlazak u Ameriku mi je izgledao kao moja utopijska želja. Redovito sam navraćao kod popa da kukam kako prikupljanje teÅ¡ko ide (i da žderem mezu i pijem vino), ali on je uvijek odgovarao: "Izdrži samo sine! Spas duÅ¡e tvoj je u putovanju i, razumije se, u kristu! Å est hiljada kad skupiÅ¡, ja ću se zauzeti da otputujeÅ¡ pa makar!!!" Dolazilo mi je da ga prikoljem kad mi je to govorio, Ä‘ubre prevarantsko. Jednom mi je spomenuo, ako poznajem joÅ¡ neke muÄenike koji žele u Ameriku, da im kažem da će se pop zauzeti za njih preko kršćanske organizacije, ali, naravno, treba im i po Å¡est hiljada. U sebi sam sipao trista hiljada psovki, a govorio sam kako ću to i uÄiniti.
RazmiÅ¡ljao sam svakog danakako da se domognem tolikog novca, i zakljuÄio da probam sa kladinocom po sistemu jedan par, veliki ulog. Kupio sam bilten i prouÄavao statistike u tabelama. Prvo klaÄ‘enje sam uložio sto maraka, a dobitak je bio sto osamdeset. Pogodio sam, oživljavajući klonuli duh. Sreća me pratila, sistem je funcionisao. Za katko vrijeme sam uduplao svoju hiljadu, ali to je bio maÄ sa dvije oÅ¡trice. Misleći kako sam na putu rjeÅ¡enja svog poblema, poÄeo sam ležernije da se ponaÅ¡am i da troÅ¡im pare. Nije da sam se razbacivao, daleko od toga, ali vratio sam sebi sve stvari koje sam ukinuo zbog Å¡tednje, a poÄeo sam kupovati i dosta drugih gluposti. Kladionica je i dalje služila dobro, bio sam stalno u plusu, ali pare su se svejedno sporo gomilale. Stotinu puta mi je padalo na pamet da odjebem posao sa istovaranjem kamiona, jdini razlog Å¡to to nisam uÄinio je bio taj da Å¡tedim novac. Na poslu sam troÅ¡io malo ili nimalo novca, a provodio sam po dvanaest sati na njemu. Imao sam dvije i po hiljade maraka u Å¡teku. Igralo se prvo kolo lige Å¡ampiona, Real je iÅ¡ao na gostovanje Spartaku iz Moskve. Kvota na Real je iznosila dva, a ja sam bio uvjeren da će Real pobijediti. Skupio sam muda i uplatio hiljadu i po. IzaÅ¡ao sam u Å¡etnju u vrijeme utakmice, jer ne bih podnio da gledam tekmu ako bi Å¡ta poÅ¡lo po zlu. Prolazio sam pored jednog kafića sa velikim televizorom, Ä‘avo mi nije dao mira, i približio sam se da vidim kako stojim. Igrao se osamdesetsedmi minut, a rezultat je bio jedan na prema jedan. Obuzela me takva nervoza, ja mislim da sam u tim tenucima oduzeo sebi deset godina života. Udalji sam se da ne gledam dalje, govoreći sam sebi: "Daće Real go, samo opuÅ¡teno, nema frke!!!", istovremeno plaÄući zbog upropaÅ¡tenih hiljadu i po maraka. Sjeo sam na jednu klupu i Äekao. Deset minuta poslije sam se odvažio i priÅ¡ao kafiću. Niko nije niÅ¡ta komentarisao, utakmica je bila gotova. Smogao sam snage i pitao jednog momka: "Jarane, kako je Real zavrÅ¡io?", a on mi reÄe, ni ne gledajući me: "Uzo Real dva jedan." - "Jel fakat?!", drknuh se ja, a u jajima me je zagolicala nekakva luda sreća koja mi se Å¡irila po Äitavom tijelu. Frajer se okrenu i drsko me pogleda, pa reÄe: "Ja ba jarane Å¡ta si ba doasadn koji kurac!!!" U normalnoj situaciji bih mu zveknuo Å¡amarÄinu za ovu drskost, jer je bio ufurani klinjo koji se tako prema meni ponaÅ¡ao samo zato Å¡to sam izgledao kao jado, ali sada me obuzela takva radost da sam stao da se dernjam i da slavim, kao Ciganka kad joj se brat ženi. To veÄe sam se napio ko pizda.
Sutra sam podigao pare. Sada sam imao Äetiri hiljade u keÅ¡u, brižnu zaÅ¡tekane u madracu. OdluÄio sam da prestanem sa klaÄ‘enjem, jer nisam želio da se igram kad sam tako blizu cilja, i vratio se staroj metodi prikupljanja para. Jedno veÄe sam opet neÅ¡to unosio popu, a on me opet ugostio i poÄastio . Od kako sam vidio da od kukanja po misama nema niÅ¡ta, prestao sam dolaziti u crkvu nedeljom. Pop me pitao zaÅ¡to me nema, a ja sam krenuo neÅ¡to da serem kako sam zauzet nedeljom , nadodajući kako izgaram da nabavim Å¡est hiljada. Malo je srao o tome, a onda mi je rekao: "Pa dobro, koliko si skupio do sada?" Ja sam se ponadao da se stvar razvija u moju korist. "ÄŒetiri krvave hiljade!", rekoh tužno. On odmahnu rukom i reÄe: "Malo! Malo bogami! NiÅ¡ta onda! Kad bi imo bar pet, mogo bi ti ja posudit hiljadu!" Ja nisam vjerovao Å¡ta Äujem, a on, vidjevÅ¡i moje zaprepaÅ¡tenje na licu, reÄe: "Drag si mi momak, a crkvi treba novi automobil! Sredstva koja nam je biskup izdvojio nisu dovoljna za adekvatan auto! Nije meni zbog mene, bože saÄuvaj, ja sve idem pjeÅ¡ke, ali nekad treba otići negdje hitno, a za to trebaju dobra kola! Znam ja da ni oni tamo nemaju para na bacanje, ali kada bi mi ti platio, mislim, kada bi uplatio crkvi svojih Å¡est hiljada, neÅ¡to bi se moglo već smisliti da dobijemo taj auto!" Ja sam se za ove njegove rijeÄi uhvatio kao brodolomnik za prvo Å¡to pluta, i rekao ushićeno: "POPE DRAGI JA ĆU NAĆI TU HILJADU Å TO SKORIJE PA MAKAR BUBREG ZAVALIO!!!", pa stadoh damu zahvaljujem kao da mi je rekao da idem džaba u Ameriku.
Razletio sa se na sve strane. Radne kolege su pokazale izuzetnu solidarnost, utalili su se i skupili sto maraka koje su mi dali. Jeo sam samo hljeb i jeftine konzerve, a Panta isto. Roditelje sam molio u suzama, pa su se i oni odobrovoljili i dali mi dvjesto maraka. Bijesan zbog njihove Å¡krtosti, uletio sam studentu u sobu i iznio sve svoje stvari da ih prodam. On mi je bojažljivo rekao da ga ometam u uÄenju, a ja sam mu odgovorio da Å¡uti ako neće da ga bacim kroz prozor. Sve sam prodao za par dana, i od toga sam imao oko stopedeset maraka. NadoÅ¡ao sam nekako na Äetiri i po hiljade, i odmah odmaglio popu da ga molim da me pusti za Äetiri i po hiljade. Ja sam plakao, a on me odbio mirno kao da se niÅ¡ta ne deÅ¡ava. JoÅ¡ je dodao na kraju da imam joÅ¡ pet dana, jer tad morakupiti automobil poÅ¡to dolaze nekakve Äasne sestre iz Francuske. Kad sam izaÅ¡ao iz crkvenog dvoriÅ¡ta psovao sam boga i sve ostalo na sav glas punih dvadeset minuta, a razvalio sam i jednu klupu. Pop je to sve sigurno Äuo, ali on je svakako odavno shvatio da su pare najmoćniji bog.
Opet sam se vratio kladionici. Uplatio sam petsto maraka i pošao kući. Kupio sam i bingo, a probao sam i par ekspres srećki i ispušio foru. Kladionica me povalila, a ja sam uplatio sada hiljadu. Pao sam opet. Sad sam imao tri hiljade, a jedino štomi je padalo na pamet jeste da se opet kladim. Odigrao sam nekakve gluposti i uplatio hiljadu, dobitak je bio pet hiljada, i opet sam propao. Imao sam još dva dana, i dvije hiljade kapitala. Čitav dan sam potrošio u analiziranju tabela, i na kraju našao parove koji će me odvesti u Ameriku. Uplatio sam dvije hiljade, dobitak je bio pet hiljada i sto maraka. Čekao sam pred kladionicom da se otvori i ušao u nju odmah za radnicom. Prelazio sam papire sa rezultatima pogledom, i pronašao da sam pao i to na dva para. Nisam imao više ništa, a ništa nisam ni osjećao, samo prazninu golemu.
Sjeo sam na trotoa i zapalio cigaru. Pomislio sam da se objesim, ali onda sam odmahnuo rukom. RijeÅ¡io sam da prestanem da radim i da živim tek tako, dokle mogne. Onda je poÄeo žal da nadolazi. Isprva pomalo, pa se sve viÅ¡e pojaÄavao. Na kraju sam odvalio letvu sa klupe i lupao vriÅ¡teći po kontejneru. Stanari su pozvali policiju, i ovi su me jedva smirili. Ja sam pokuÅ¡avao da se potuÄem sa njima, ali poprskali sume suzavcem. U stanici su mi izvrnuli džepove i ispitivali me. Ja nisam imao volje da im prepirÄam cijelu priÄu, već sam samo rezignirano odmahivao glavom Å¡ta god da mi kažu.
Jedan debeli drot, koji mi je pregledao stvari, priÄ‘e i reÄe mi: "Burazeru imaÅ¡ deseterac na bingu, Äestitam!" ja sam ga pogledao i pitao ga koliko je to para. "Nisam siguran, mislim da je ovo kolo bio oko dvaes hiljada!", reÄe mi. "Jel me to vi zajebavate?", pitao sam strepeći sav. "ImaÅ¡ bogami! Eo ti ako ne vjerujeÅ¡,provjeri i sam!", kaza pa mi baci listić i novine. Pregledao sam pet puta, stvarno sam imao deseterac. PoÄeo sam se radovati i ciÄati u stanici toliko da me opet policija morala smiriti. IspriÄao sam sada sve, Äuvajući listić kao da i život ovisi od njega. Komandir je bio dobar Äovjek, pame pustio uz usmenu opomenu.
DoÅ¡ao sam u crkvu u novoj odjeći i sa novom kožnom jaknom. Bio sam Äist i obrijan, a prtljag mi je bio u velikom, modernom i novom koferu. Pantelija je bio okupan i oÄetkan, sa lijepom ogrlicom i na kožnom povodniku. Pop me pustio da sjednem, mjerkajući me zbog moje kicoÅ¡ke odjeće, a onda mi pitao: "Da ti nisi već potroÅ¡io onu hiljadu Å¡to si mi dužan! Odakle ti sve to???" - "Poklon od roditelja.", odgovorio sam mu svojim pravim, dubokim glasom, po prvi put od kako razgovaram sa njim. Onda je on kukao da mu hiljadu moram poslati u najskorije vrijeme jer je i on posudio od nekog bogatog vjernika, a ja sam rekao da ću mu ih poslati prvom prilikom, dok me Äetrnaest hiljada maraka dobro zatvorenih u džepu pritiskalo.
Osjećao sam se po prvi put kao Äovjek nakon duže vremena, sanjajući svoj ameriÄki san sa usnulim Pantelijom na krilu, kad iz zvuÄnika spikerica reÄe: "Putnici koji lete za ÄŒikago, broj leta 553a7791, Äekirajte karet! Putnici koji lete za ÄŒikago..."
goreporn.blogger.ba
|
Login
Register
FAQ
Search
