|
Frankeštajn - prvi dio
U jednom selu, zavuÄenom negdje u piÄki materini, živjeÅ¡e braća Totić, Radak i Vidak. Radak je bio stariji petnaest godina od brata Vidaka. Ljudina od dva metra i deset centimetara, neustraÅ¡iv i uvijek spreman da upotrijebi živu silu, koja ne bijaÅ¡e mala, kako bi razrijeÅ¡io problem. Lomio je Radak kosti raji i za najmanju sitnicu. Jel on posumnja neÅ¡to na tebe, najebo si. Ufura te u Å¡ok-sobu jednim Å¡amarom! Bio kriv ili ne, Radaka to ne zanima, ako je odluka pala, pala je! A bogami je poÄesto padala, jer je Radak Äesto bio pijan, a i onako nije bio pametan, no glup ko ćuskija.
Njegov brat je fiiÄki bio suÅ¡ta suprotnost, ali psihiÄki je bio gori. Vjerovatno i nije dijelio oca sa bratom, poÅ¡to mati njihova je Äitavog života davala svima. OsuÅ¡en jado, skupljen ko zvrk, zaluÄ‘en svakojakim ludorijama i u suludom tripu da je nauÄnik, životario je u svojoj takozvanoj laboratoriji. Tamo je po Äitav dan pravio gluposti, pa bi onda banuo u seosku kafanu sa kakvim kosmiÄkim piÅ¡toljem, prijeteći da će pobiti dvadeset ljudi ako mu se ne pokore. Stalno je bio izložen poruzi, ali je on uvijek zvao svoga Radaka da objasni kafani da piÅ¡tolj zaista radi. Kad Radak stigne, kafana skandira: "Živio kapetan Vidak!", a Vidak to malo posluÅ¡a, pa se vrati u laboratorij da izumljava nova Äudesa.
Živjeli su od Radakove tiranije i snage, a njihovo imanje, koje nije malo, nije davalo niÅ¡ta, jer ga je Vidak koristio za probe svojih izumiteljskih Äudesa. Stoke i živine Å¡to su imali, Radak je pojeo. Bika, tri krave, pet svinja, pijetla i dvadesetak kokoÅ¡aka, pa Äak i konja. Mati im je umrla prije pet godina, a otac je prije deset godina otiÅ¡ao da popije jednu u susjedno, i nikada se viÅ¡e nije vratio.
Seljani su pokuÅ¡avali Radaku doći glave na razne naÄine, ali nikada im nije poÅ¡lo za rukom. Odustali su kada je jednom goloruku Radak razbacao Äitav buljuk plaćenih seljaka iz drugih sela koji su trebali da ga slome ko piÄku. DoÅ¡li su naoružani, njih petnaestak, i isprovocirali ga govoreći mu da je kukavica. Radak je skoÄio, a skoÄiÅ¡e i oni, željni da upotrijebe svoje toljage, letve, korbaÄe i drugo Å¡to su ponijeli. MeÄ‘utim, Radak se na njihove udarce nije ni obazirao. Jednostavno ih je povaljao kao kakve lutke, tako da oni s vriskom stadoÅ¡e da ga mole za milost. Radak im je milost dao, ali je dobrano naplatio. IzdegeneÄeni i bez novca, Ä‘ilkoÅ¡i otkriÅ¡e ko stoji iza napada, jer im je 'rÄ‘avost bila u krvi. Radak se uputi prema kući stoÄara Sime, koji je direktno pregovarao da bagrom, pa ga obavijesti da mu zapljenjuje sve životinje Å¡to ima u Å¡tali, jerbo je piÄka izdajniÄka. Ne bi druge Simi, nego da plati povrat, a Radak, kad primi novac, pritisnu debelog Simu malo, a ovaj izdeklamova imena ostalih urotnika. Kad se sve svrÅ¡ilo, Radak je imao kamaru para, a seljaci su se svadili izmeÄ‘u sebe zbog propale akcije. Poslije toga su odustali u bobi protiv tiranina.
To je tako funkcionisalo sve dok jednog dana, u prepunoj kafani, Radaka ne izdade srce. Pružio se koliko je dug i Å¡irok na kafanski Å¡ipod, i izdahnuo. Mrtva tiÅ¡ina zavlada, niko nije mogao da vjeruje, niti je smio da mu priÄ‘e. ÄŒitavih pola sata su Äekali da se pridigne, a onda stadoÅ¡e da vjećaju ko će mu prići. Dogovor je bio spor i otegnut, jer sam spomen Radakovog imena je suÅ¡io muda seljana, a tek da ga neko dohvati dok on možda spava. OdluÄili su da napuste kafanu do ujutru, pa ako ga zateknu u istoj pozi, da mu istovremeno svi priÄ‘u i vide jel živ.
U sedam sati izjutra vlasnik Mujo otvor gostiteljski objekat "Monaco", dok su mu se iza leÄ‘a tiskali ostali seljaci. Vrata se otvoriÅ¡e, ali se niko nije žurio da uÄ‘e prvi. Nasade metež i guranje, pa tako i Sakiba uguraÅ¡e unutra na foru. Prestravljeni seljak se ukoÄi i cijuknu, a ovi vani se razbježaÅ¡e kao da ih je sam Ä‘avo zajmio. Sa sigurne udaljenosti su promatrali vrata kafane. Sakib se nije pojavljivao. Glasina se odmah izrodi - Radak ogladnio od tolikog sna, pa sad jede Sakiba živog.
Vrata se naglo otvoriÅ¡e, glave seljaka nestadoÅ¡e iza zaklona. Grobna tiÅ¡ina je stvarala opipljivu i straÅ¡nu neizvjesnost u zraku, svi su drhtali kao da su nazebli. Prekide ih Sakibov gordi glas: "A Å¡ta je piÄketine jedne, svi ste se usrali, a samo Sakib dogovor ispoÅ¡tovo! Jebo vas Radak u dupe kukaviÄko! Jesam ja odma i prvi uletio! Ih kakvi ste mi! Sramota i stid da vas bude od vaÅ¡ih predaka! Prepali se jednog Äovjeka! Krasni ste mi junaci, alal vam kurac!" Jedan drhtav i slabaÅ¡an glas dopre iza stoga sijena: "Jel brat Radak živ?" - "Meni Radak brat nije, a za tebe, bogumi, ne znam! RADAK JE JEDNA OBIÄŒNA PIÄŒKA, ALI STE VI SVI VEĆE, PA MU NIJE BILO TEÅ KO DA SE SILI!!!", derao se Sakib kurÄevito. "KažeÅ¡, bio? ZnaÄi, mrtav! Jel?", upita neko iza složenih drva. "Mrtav Äovjek, jesam vam i sinoć govorio! Naravno da je mrtav! Jebo vas Radak, nek vas je matletiro kad ste taki kukavni!"
Iza zaklona se polako poÄeÅ¡e prolamati glave. Kad vidjeÅ¡e Sakiba kako je gord u svom držanju, raskraviÅ¡e se i oni. UÄ‘oÅ¡e i uvjeriÅ¡e se svi redom, Radak bijaÅ¡e mrtvac, i nikada viÅ¡e nikoga neće terorizirati! Nastade kofol sućutna atmosfera, ali to ustvari bijaÅ¡e najiskrenije veselje ljudi kojima je skinut teret od hiljadu tona. NazdraviÅ¡e meÄ‘usobno, Å¡atro za pokoj duÅ¡e, a ono slavlje za Radakovu smrt, popiÅ¡e po rakijicu. Malo po malo, a pogura ih i rakija podobro, oni se oslobodiÅ¡e i stadoÅ¡e da najprije klevetaju pokojnika, a potom padoÅ¡e i fiziÄke odmazde na leÅ¡u. Vraćali su mu milo za drago, smijući se radosno i slaveći Å¡to je tiranin konaÄno mrtav. Gazda uredi da se okrenu Äetiri janjeta i objavi sniženje cijena za dvadeset posto. Nastade pravi teferiÄ na koji ljudi svakog Äasa pristizaÅ¡e. Radaka su izložili na jednom stolu, kao kakvog trofejnog vepra, gdje su svi redom koristili priliku da se ižive nad onim koji se Äitavog života iživljavao na njima. Praznovjerne žene skidoÅ¡e mrtvu Äovjeku gaće, pa mu precvikaÅ¡e žilu u onoj stvari, ko biva da mu zatru sjeme razbojniÄko.
U neka doba naiÄ‘e i pop, a narod kad ga vidje, smiri se, jer ipak su bili svjesni da Äine neÄasnu rabotu. "Å ta je ovo, braćo, ovde? ÄŒemu slavlje ovoliko, da se ko ne ženi, il' pak sin neÄiji u vojsku da ne ide, il' novo Äeljade kakvo da se ne rodi, il' se kakva žena obliznila, il' trojke da na svijet ne doÄ‘oÅ¡e, il' pak kakva krava da ne oteli dvoje, il'..." - "Nije pope! No Radak umrije, pokoj mu duÅ¡i!", prekide jedan seljak popov zalet, a onda dodade priguÅ¡eno: "...zemlja mu kosti izkijala dabogda!" Pop kao malo ustuknu, pa reÄe: "Aaa bogati! Zar baÅ¡ Radak? A jel Totić Radak? Je li mrtav sigurno? Da nije, možda, zaspo?" Jedna seljanka, baÅ¡ ona Å¡to je mrtvaca uÅ¡kopila, zakreÅ¡ta: "Mrtav pope, bogumi, baÅ¡ Radak totić! Mrtav ko da nikad živ nije bio!" - "Aaaa! Dobro, dobro.", zamiÅ¡ljeno će pop, a onda dodade: "Pa, nek mu je pokoj duÅ¡i! A jel ima braćo Å¡ta god da se popije, rakijica jedna možda, za pokoj duÅ¡i!" Seljani mu doturiÅ¡e plosku, a pop povuÄe odmah duplu, otra rukavom usta, pa reÄe: "A ima li, braćo, Å¡ta god da se pop malo založi! Za pokoj duÅ¡i!" - "Ima pope, ima! Janjetine i salate, i lebac vruć! Biće i prase za dvaestak minuta, samo da mu repić do kiÄme doÄ‘e!", dodade krÄmar, zamiÅ¡ljajući već kako će da mu naplati duplo. "A pa dajder, dajder! I uspi mi joÅ¡ jednu, molim te, valja ispratiti Äovjeka!", pop će, pa sjede za dugaÄki sto i navali da jede sa apetitom izgladnjela vuka.
Malo po malo, narod opet stade da veseli i slavi, a pop, koji se nadoji rakije, reÄe da nije zgoreg ni muzika da zasvira, ali samo ako je za pokoj duÅ¡e, a malo kasnije zaigra i kolo, pa i spopade jednu Fatimu za masivno dupe ispod dimija, kofol da joj lijeÄi reumu u krstima.
VeseliÅ¡e se seljani, veseliÅ¡e, sve do duboko u noć, ali ne bi im dosta. Kad ih Äovjek gleda, rekao bi to Nemci izgubili rat i svi izginuli, a ne da je umro jedan jedini Äovjek. U ta gluha doba banu i hodža odnekud, pa kad uvidje da je taka i taka stvar, i on uÄtivo skide kapu, pa zatraži da popije i zamezi, da bi rahmetlija bolje preselio.
Bogami, zarudi i zora, a veselje ne stade. KrÄmar zakuha lonac kafe, pa kad je spremi, objavi: "Ajmo narode, kafa dvaes posto jevtinija! Ne umire nam Radak svaki dan!", nakon Äega narod živnu i dobi novu energiju, a u meÄ‘uvremenu glas stiže i do susjednih sela, pa nahrupi pofino svjetine, za pokoj duÅ¡e preminulom.
Sunce se pope visoko na nebo, a pop i hodža se složiÅ¡e da je prigodno i da se narod ogleda u potezanju konopa i "kamena s ramena", a kako popiÅ¡e, pop reÄe: "More igre, ali samo da bi rahmetlija bolje preselio!", a hodža: "Vaistinu može da se igra, ali samo ako je za pokoj duÅ¡e!"
Sav narod se iskupi da gleda tekmu, i taman kad bi najuzbudljivije, jer dvojica se hrvahu namazani zejtinom u krugu ocrtanom pijeskom, opaziÅ¡e suhonjavu priliku u bijelom mantilu kako silazi niz put, noseći u ruci nekakvu napravu od drveta, viljuÅ¡ke, kanape, upaljaÄa i staniola. Smiri se vika, utihnuÅ¡e svi, jer to je bio Radakov mlaÄ‘i brat Vidak. Repetirao obrve, a iz gustih, ajnÅ¡tajnovskih, brkova mu viri Å¡kija, a on Å¡kilji na jedno oko kroz gust dim. UÅ¡ao je meÄ‘u njih i graknuo: "Pokorite se primitivni seljani! Slijepci jedni, Å¡to živite bez nauka, ovo Å¡to vidite u mojoj ruci je Teslin piÅ¡tolj! Na zvuk! Jednim pucnjem stradaće vas pedeset, zato bolje, o primitivni slijepci Å¡to bez nauke živite, pokorite se meni, i spasite vaÅ¡e jadne živote! Oslovljavajte me sa kapetan Vidak! Da Äujem! Odmah! KrÄmaru! Ti! Hajde de! Povedi masu! Da Äujem! Živ-je-o ka-pe-tan! Ka-pe-tan Vi-dak! Odmah! Pucat ću!"
Narod stade da se doÅ¡aptava izmeÄ‘u, a onda jedan od onih koje je Radak poÄesto bacao u bunar, priÄ‘e i nogom udari Vidaku u piÅ¡tolj, a ovaj odleti u paramparÄad. Vidak pocrveni od bijesa i dreknu: "ZnaÅ¡ li ti Å¡ta si uÄinio!?!? Kretenu! Imbecilu! Idiote! Fah-idiote! Prokariotu! Taj piÅ¡tolj vrijedi sto hiljada miliona dolara! Rusi sanjaju o njemu! Idiote!", pa stade da mu maÅ¡e pesnicama ispred nosa i da ga Äika, govoreći kako poznaje drevne borilaÄke vjeÅ¡tine istoka. Ovaj mu zveknu Å¡amarÄinu, a Vidak se prostre po travi kao ponjava i ostade tako da leži. Zaori se silan i podrugljiv smijeh.
Kad se Vidak dohaviza, ustade i stade da promatra nasmijana lica sa izrazitim prezirom i mržnjom, onda duboko udahnu, pa stade da se dernja iz petnih žila: "RadaÄeee!!! Ooo RadaÄe! Brate RadaÄe!" Gledao je dalje i lupkao nogom bijesno, ali niÅ¡ta se nije deÅ¡avalo. Onda opet pozva, ali niÅ¡ta se ne desi, izuzev Å¡to se poneko naglas podrugljivo nasmija. Agonija potraja desetak minuta, a onda se pop sjeti, pa tiho reÄe ljudima oko sebi: "Hm, možda bi mu neko trebao kasti!" Vidak uperi prstom u jednog plavuÅ¡ana kome se glupost oÄitavala na licu pa reÄe: "Ti glupane! Gdje je moj brat Radak! Odmah da si otrÄao i doveo ga! Hajde! Tutanj!", ali ovaj samo frknu kao magarac. Vidak pozva joÅ¡ jednom, ali opet se niÅ¡ta ne desi. Na kraju pop istupi malo iz gomile pa reÄe: "Sine moj, VidaÄe, od juÄe, ili će biti prekjuÄe već, ne znam sad, ti si bogumi sam na ovom svijetu! Odnosno ne sam! Sveta crkva će ti uvijek pružiti utoÄiÅ¡te, hm, osim, naravno, kad ja nisam tu!" Vidak je gledao i dalje bijesno, pa reÄe: "O ti, varalico jedna, Å¡to nauk ne priznajeÅ¡ i od niÄeg zazireÅ¡, Å¡ta želiÅ¡ da kažeÅ¡ sa tom gorostasnom glupoÅ¡Äu!" Pop ponovo stade okolo kole da serenda, a kad ga Vidak ponovo izvrijeÄ‘a, konaÄno planu pa reÄe: "Ubogi stvore, brat ti je mrtav!!! Eno ga tamo na onom stolu, vidiÅ¡, leži već dva, ili kolko već dana, ne znam sad! Mrtav i valja ti ga sahraniti!!!" Vidak pogleda namrÅ¡teno u popa, pa s nevjericom uperi pogled ka stolu na kom mu se mrtav braco sunÄao.
PriÄ‘e tamo, obiÄ‘e koji krug oko njega, stade da ga pipa i prevrće koliko je mogao, pa kad se najzad uvjeri da je ovaj stvarno mrtav, zatrese mu se brada i on stade da plaÄe kao malograÄ‘anka-petnaestogodiÅ¡njakinja koju je napustio prigradski zalizani dripac u kožnjaku i cipelama na paÄiji kljun, kada nije uspio da je nagovori da mu ga bar popuÅ¡i, a koji je bio ljubav njezina života. Arlaukao je, a suze su mu tekle u potocima. Raja je Å¡utila i smijeÅ¡ila se hinjski, a smijeÅ¡ci postadoÅ¡e glasniji kada Vidak stade da nariÄe: "Ooo moj jedini brate RadaÄe, o ti koji si moja prva ljubav poslije nauke! O zvijezdo iz Aurore, o galaksijo neotkrivena! O pa zar da me ti napustiÅ¡, ti kojemu sam ja svako jutro u mlijeko sipao eliksir života Å¡to ga spravljah od istog onog katrana koji si mi ti pribavljao! O Ahile divni, Tesla i AjnÅ¡tajn bi ti kape skinuli da nisu davno otiÅ¡li gdje si ti sad!", pa plaÄe par minuta i jeca, pa opet nastavi: "Eto... sad kad se sjetim... kad nam mati ono umre... i ti je ispeko i uzeo da jedeÅ¡... pa mene sve nudiÅ¡... a ja... ja ti govorim... Nemoj braco... nisam je volio... ni kad je živa bila! Ooo tugo moja... ooo kako mi se sad Tesla, AjnÅ¡tajn, Pitagora, Nobel i Äitava plejada nauÄnika smiju... o majko moja... gledaj NiÄe! gledaj svog nadÄovjeka kako plaÄe!... o brato moj dragi!... Pa ni da mi javiÅ¡ da ćeÅ¡ umrijet... pa nisam ti ni furunu pokazo novu... znaÅ¡ ono... kad si mi reko... da bi rado pojeo popa jer je tako dobro podgojen!... ooo... napravio sam ti je braco moj! Napravio!... ali eto, ti umrije... ne pojede ni popa!... ooo..."
Smijeh je sada zamro, a pop se usra ko grlica kad Äu ove rijeÄi. Na kraju se zloban narod ipak ganu nad Vidakovom nesrećom, pa priÄ‘oÅ¡e i stadoÅ¡e da ga grle i tjeÅ¡e. PrinesoÅ¡e mu da pije i da se malo založi, i obećaÅ¡e mu svoju pomoć u teÅ¡kim trenucima. Jedan momak mu reÄe kapetane, ali ni to nije pomoglo jadnom Vidaku. Tuga zavlada meÄ‘u svjetinom, samo se pop prezrivo i bojažljivo okrenu leÄ‘ima. Žene zaplakaÅ¡e, a za njima i poneki muÅ¡karac, ali niko im ne kaza da su pederi Å¡to plaÄu. Sivilo teÅ¡ko prože narod.
|
Login
Register
FAQ
Search
