|
...ev', 'vako, jedna ljubavna pripovjetka za pocetak...
21th Century Trubadur
ProÅ¡la je Varvara visoko uzdignute glave sa ostatkom, na vazduhu, sasusenog neÄijeg sjemena u lijevom kutu spoja dvije usne. ProÅ¡la je gipko, uroÄ‘enom estetikom oblikovanim pokretima, proÅ¡la je ispravljajući koljena dok pruža dalek i spor, znaÄajan korak, pa smjenjuje drugi. Grudi su, i za njenu skoro tridesetu, mirisale, ona je to znala, nisu bile velike, ali ni izmeljane prevelikom konzumacijom. Sasvim dovoljno, pomisli ona u tom Äasu, kad su ostale istroÅ¡ene, vrijeme je za moj slide show. A lice, lice je njeno bilo poetiÄno, mlado, ne ženino lice, djevojaÄko lice. Imalo je neÄega djeÄaÄkog Å¡to joj je omogućavalo stilske transformacije, ali i naklonost njenog pola. Ponekad joj je ta naklonost pasala, voljela je da koketira i seksualno aludira sa nekim ženama.
Stajao je Ormus spuÅ¡tene glave u parku, u novoj majici koju mu je mama kupila i koja mu je loÅ¡e stajala. Bio je sam, sa dvolitarkom pive u druÅ¡tvu. RazmiÅ¡ljao je o bijegu, maÅ¡tao o koži, o dugoj kosi, dovoljno dugoj Å¡to mu mama nije dozvoljavala, maÅ¡tao je da može pustiti svoju muziku dovoljno glasno u tri sata ujutro, o svojoj sobi, maÅ¡tao je o samo svojoj sobi, o samo svojoj gitari kojoj bi, od mukotrpno zaraÄ‘enog džeparca svaka tri mjeseca, najviÅ¡e tri mjeseca, mijenjao žice, uživao presviravajući na novim žicama dok prestanu da zveÄe, maÅ¡tao je o svom pojaÄalu lampaÅ¡u. O djevojkama Ormus nije maÅ¡tao. Nekako nije imao sreće sa tim stvarima, a, u stvari, duboko je potisnuo jednu traumu koju mu je jedna bitchy, ah, kako joj je bilo ime, da, znao joj je ime, napravila nekad, na plaži, u kampu kada je prvi put svoje sjeme izazvano blizinom bitchy-ine straviÄno bijele kože morao sa stidom strugati.
Ormus je digao glavu. NeÅ¡to je mirisalo. Mirisale su Varvarine grudi, ali to Ormus joÅ¡ uvijek nije znao. Do tog Äasa.
Ona je proÅ¡la i nije bila obiÄna. Bila je tako razliÄita od bitchy. Tako krhka, estetiÄna, gipka. Imala je tamniju kožu od bitchy, Äistiju. Imala je odjećnom sakrivenu upornu seksualnost. Od mirisa njenih grudi ne, nije osjetio komeÅ¡anje u meÄ‘unožju koje je prekrivalo par loÅ¡ih zakrpi na tolama. Osjetio je da mu se Äitav organizam komeÅ¡a. Ormus je imao 21-u.
-ImaÅ¡ upaljaÄ?- odjednom će ona
-Ja? UpaljaÄ?- preturao je Ormus već sa komeÅ¡anjem u meÄ‘unožju po lijevom džepu.
Znao je upaljaÄ je bio u desnom. Ako dvolitarku prebaci iz desne u lijevu ruku da bi
dosegnuo desni džep znao je dodirnuće je. Bila je tako blizu.
-Hajde! Jesi naÅ¡ao upaljaÄ?!- opomenula je ona prije Äasa prvog dodira. Taj Äas je bio
sada i Ormus je njen pogled morao izbjeći. Morao. Pružio je upaljaÄ. Stajao je u
hladnom dlanu kao da ima neku odbijaÄku ulogu. Kao da je tjera. To nije želio. Ona
je dugo gledala u dlan, Ormusu se Äinilo da je iznenaÄ‘ena. U Äasu kada je posegnula
za upaljaÄem on je zatvorio dlan pokuÅ¡avajući da ugrije upaljaÄ, da ugrije ruku. Za
nju. No, ona nije uzela upaljaÄ. Ona je snažno dograbila njegovu podlakticu.
Izvrnula onaj dio gdje majke oprobavaju toplotu mlijeka za svoju djecu. I pogledala.
-Å ta ti je to?-upitala je paniÄno
-Da vidim drugu!
Posegnula je za podlakticom druge ruke. Ormus nije dao.
-Ništa!- rekao je
-Kako niÅ¡ta? Od Äega ti je to? Žileta?!-
-Rekao sam ništa!- slagao je on s nevjericom zureći u vertikalne linije na svojoj
podlaktici. Još uvijek je stajala u njenoj ruci. Još jednom je otvorio dlan i ponudio.
-HoćeÅ¡ upaljaÄ ili ne?-
Ona nije ispuÅ¡tala njegovu ruku. Sa silinom nemogućom za njenu konstutuciju povukla ga je. Hodala je brzo, paniÄno, do klupe. Sjela je. Pružila ruku. Ormus je uzvratio. Sjeo. Njegova ruka u njenoj poÄela je da se grije.
-Ja sam Varvara-
-Ormus, drago mi je-
-Mmmmmm, Ormus, divno ime imaš! Znaš li ko je bio on?-
-Znam, mama mi je priÄala-
-Ja ću da te volim- presjekla je
-Ja ću da te volim, uvijek, stalno, uporno-
Pogledao je. Govorila je istinu. Znao je.
-Samo nemoj...- nije dovršila
Čas tišine bio je dug, uporan.
-Samo...-prekinuo je tiÅ¡inu. I u tom Äasu ga je bilo strah.
-Samo nemoj nikad više! Obećaj!!!-
-Neću..., neću ako ćeš me voljeti-
Ustala je. Ustao je i Ormus. Nije niÅ¡ta prva uradila. SaÄekala je da joj on uzme ruku, da toplim prstima naježi njenu kožu pokretom od zloba prema ramenu, da skloni ispale vlasi iz repa sa njenog vrata i da zaustavi ruku na drugom ramenu. Da vlada. Da je njegova. Krenuli su tako, u zagrljaju.
-Pratim te kući?-
-Da!- doÄekala je spremno.
-Ali, neću moći ostati! Mama se uzruja. Već sam trebao biti kući.-
-Dobro- sterilno je odvratila. Mislila je da je kraj.
KoraÄali su. Kratko je trajalo. Ona je uÅ¡la istrgnuvÅ¡i se iz njegovog zagrljaja. Grubo. PokuÅ¡ao je poljubiti. Grubo, mislila je. Ali bolje, pametnije.
Ormus se vraćao kući. Ne, vraćao se u park. ZaÅ¡to je onako odbila poljubac. Možda je udata, možda ima djecu. Valjda bi spomenula. Samo je rekla da radi. Puno. Da dobro zaraÄ‘uje. Ali, rekla je da ga voli. Da će ga voljeti uporno. Bilo je stid, starija je puno. I ja sam glup. Bezveze je odmah. Prolazio je pored pekare. Å iptarski hljeb uvijek najbolje miriÅ¡e. Kupio je vruć. I vratio se u park. Sjeo na istu klupu. Tamo gdje je ona sjedila. Mjesto je bilo toplo. Okolno sivo rastinje mirisalo na nju. Od pokuÅ¡aja da izvadi hljeb iz mokre kese u ruci je ostao samo vlažni papir. Izrezan nožem. Otkinuo je malu, debelu hemijsku olovku sa svežnja kljuÄeva. I poÄeo. Da piÅ¡e. Nije ni Äitao Å¡ta. Samo je pisao. Kada je papira ponestalo, odustao je. I poÄeo da trÄi. Brzo, silovito. Ipak, predugo je trajalo.
Varvara ga je vidjela. IstrÄala u avliju. Pokucaće. Doći će. Sada ga neću odbiti. Divan je. Nikad viÅ¡e ga neću odbiti. PoetiÄan. No, od Ormusa je samo ostao vlažan papir. Natopljen suzama, vjeÄno je vjerovala. ÄŒitala je. ÄŒitala iznova. Sve te rijeÄi. Ponovo. I ponovo. Svu tu ljubav. Sada i mene voli. Uvijek. Stalno. Uporno. UÅ¡la je u sobu. Å kripa vrata. Mjesec. Papir. Žilet. Sad mogu. Sad treba. Nema se viÅ¡e Å¡ta reći. Znala je da je razlog banalan, a u isto vrijeme sa vanrednim znaÄenjem. U istoj noći neÄije sjeme u ustima i poema trubadura. Ispunila je svoju ulogu. Bila je muza. Dovoljno. I previÅ¡e. TeÅ¡ko za izdržati.
Pretvarala se da spava. Njemu su suze u pogledu Äinile nju joÅ¡ manjom, užasnijom, sasuÅ¡enijom. Neće je buditi. A Å¡ta bi joj dao. Å ta bi joj rekao. Neće je buditi. KomÅ¡ije su mu rekle. Jutros. Prije predavanja. DotrÄao je. Pustili su ga da uÄ‘e. Neka baba sa brkovima u bijelom mantilu mu je rekla da nema nikoga. Da je sama i vrlo poznata osoba. Da nije iz ovog grada. On je pokuÅ¡avao da utopli njenu ruku. Suzama milovao njeno lice, grudi koje su mirisale na jod ili neÅ¡to sliÄno. Dugo je sjedio. I tek na kraju znao da ona neće da otvori oÄi. Da joj je teÅ¡ko. Da želi samoću. To ga je podsjetilo. To ga je podsjetilo na Äas kada je on želio samoću. Ista bolnica. Jod. Mamine optuživaÄke rijeÄi i tatin plaÄ. Pobjegao je.
ProÅ¡la je Varvara u sakou dugih rukava. Mislila je kako svako na ovoj žegi misli da je narkomanka. Zavoji su svrbili. PoÅ¡la je preÄicom kroz park. Vidjela ga. Vidjela nju. Bila je divna. Bila krhka, poetiÄnog lica, estetiÄna. Divna. Držali su se za ruke. Zaboljelo je. Ali i ispunjavalo. Zaista ispunjavalo. Moj trubadur je spreman za svijet. Za ženu. Za muze. Å to je viÅ¡e boljelo to je viÅ¡e ispunjavalo.
***
Stajao je Ormus. U koži. Bio je u muškom društvu. Park. Noć. Zezanje i šuplja o gitarama. Dvolitarke u rukama.
PreÄicom je prolazila Varvara. Ne tako gipko kao ranije. EstetiÄnost koraka nije bila onako proraÄunata. ViÅ¡e spontana. OpuÅ¡tena. Nosila je teret. Dva sina u dvije ruke. Tople ruke. PrvoroÄ‘eni se zvao Ormus i bio joj je mnogo draži. Stidila se te misli. Ukoravala se zbog toga.
Nije ga vidjela. On je stavio tople ruke na njena ramena. Nježno i upozoravajuće. Stao je ispred nje jednim polukružnim pokretom. I poÄeo da miluje njenu djecu, njene djeÄake. Da ih ljubi. Ormus je odgovorio. Pružao ruÄice. Smijao se. Vanja je bio ljubomoran na brata.
NiÅ¡ta nisu rekli. Samo su se gledali dugo dok Ormus nije ispetljao ruke iz duge kose svog tridesetogodiÅ¡njeg imenjaka. Pritisak je parao grlo. Suze. Tuga. Ljubav. Bol. Sve. U tom Äasu.
Varvara je nastavila. Ormus vratio društvu.
-Dobra piÄka! ZnaÄi, karaÅ¡ dobre starke!- dobaci jedan
Prvi i posljednji put je rekao istinu koja se u takvim prilikama ne izgovara.
-Muza se kara samo rijeÄima trubadura!!!- brecnuo se zažalivÅ¡i Å¡to otkriva svoju bit
-Aaa, jarane, kakve muze, kakvi trubaduri?!! Tebi starka o glavi radi, vidim ja!!!-
Uslijedio je prolom smjeha. Nije odgovorio. Uostalom, to nije bilo daleko od istine.
Znao je da ga voli uvijek, stalno, uporno.
Znao je da i ona zna.
To je bilo dovoljno.
|
Login
Register
FAQ
Search
, bit i takvih...
