TVOJ PRVI KOMÅ IJA
1.
Popović je uÅ¡ao u ordinaciju doktora Levajna blijed kao da je već dva puta umro. Prije taÄno sedam dana stari doktor mu je uzeo uzorke krvi, mokraće, urina, stolice, limfe, govana, piÅ¡ake, povraćotine, znoja, pljuvaÄke, suza i sukrvice, a jutros ga je nazvao u pola osam i sasvim ozbiljnim glasom mu rekao: „Bojim se da biste me trebali posjetiti u deset sati u mojoj ordinaciji.“
Popović je osjećao da je stvar ozbiljna, mnogo ozbiljnija nego Å¡to je do tada držao, i sada je samo Äekao zvaniÄnu potvrdu iz starih usta doktora Levajna. Sestra ga je uvela u doktorov kabinet, a on s vrata povika: „Pobogu, doktore, Å¡ta mi je?“
Stari doktor Levajn nije okoliÅ¡ao. DugogodiÅ¡nja praksa ga je naÄinila santom leda koja je kadar da potopi i sam Titanik. Bez traga emocije na licu, doktor reÄe: „Bojim se da je ovo akutno.“
Popovića presjeÄe u grudima i on se skljoka na stolicu kao da nema kostiju. Doktor Levajn je bio spreman na ovakve situacije. Prije nego stiže uzdahnuti, Popović dobi u ruke dupli sixteen years old very special cognac. „Pi'!“, zapovijedi mu stari doktor, i dobro uÄini s time, jer Popović bi inaÄe veoma lako mogao doživjeti otvoreni nervi prelom.
Nastade pauza ispunjena ledenim užasom.
Malo mrtav, malo živ, Popović jedva izusti: „Doktore, ima li mi lijeka?“
Stari doktor odgovori: „Bojim se da sam rekao da je akutno.“
„ZnaÄi, nema?“
„Bojim se da nema.“
Popović zagnjuri lice u Å¡ake i ostade tako. Nakon par Äasaka oÄajniÄkim glasom reÄe: „A protetika? Da li bi pomogla protetkika?“
„Bojim se da bi, al' u kurcu.“, sasjeÄe ga doktor Levajn u korijenu i otpi gutljaj sixteen years old very special cognaca.
Popović se snuždi kao da mora po zvizdanu pjeÅ¡ke otići sa BaÅ¡ÄarÅ¡ije do Sokolović kolonije.
Godine iskustva su od doktora Levajna naÄinile iskusnog doktorskog vuka. ÄŒinjenice su Äinjenice, tu pomoći nema, a njega Äekaju vremena joÅ¡ mnogih drugih pacijenata koje je imao obavezu lijeÄiti prema zakletvi koju je položio Hipokratu. Osim toga, on se u zadnje vrijeme osilio u banÄenju, tako da je svakoj kurvi u gradu dugovao bar sto maraka.
„Bojim se da se radi o akutnom mikrokitisu. Bojim se da je to citosys minimal. Bojim se da se ne može ama baÅ¡ niÅ¡ta uÄiniti po tom pitanju.“, reÄe glasom grobara koji taj posao radi zato Å¡to hoće i voli i ne bi se mijenjo ni sa direktorom banke za njega.
Popoviću se uÄini da će se onesvijestiti. Glasom olupine od Äovjeka, on otpoÄe ovakvu besjedu: „Moj bože... Å ta sada da radim? Stela će me sada sasvim sigurno ostaviti... Već je tri mjeseca zavravam, izmiÅ¡ljam razloge da ne bi vodili ljubav, a sada je sve gotovo... Nema viÅ¡e smisla da je lažem, ja sam MIKROKITAC, i takav ću i ostati... Ooo, sudbo kleta! Nikada neću saznati kako je to turiti ga, za mog pijevca vagina će ostati vjeÄita nepoznanica! Mon cherie je Faust, a vulva je ono Å¡to svijet drži na okupu, ali nema tog Ä‘avola koji bi mi dao kakvu-takvu puÅ¡kicu, sve i da mu potpiÅ¡em i sve pare Å¡to imam, a imam ih mnogo, mimo duÅ¡e! Ooo, kuku mene! Ooo, majko moja! Svi moji drugari odavno krstare drumovima spolnoga saobraćja! Voze svoje duge limuzine i kamione, a dame trÄe da im otvaraju svoje garaže! A ja, pogledajte mene! Ja nemam Äak ni fiću! Nemam ni moped! ÄŒak je i bicikl s motorom suviÅ¡e velika riba za ovo Å¡to meni bog dade! Moj 'rac, to je davno osvijetljeni film koji ni sama braća Kodak, Polaroid i Fuji ne bi uspjeli razviti! Ooo, sudbo kleta!“
Doktor Levajn je dugo u igri, i kod njega neke stvari jednostavno ne prolaze. Taj mraÄni gospar ordinacije podiže visoko u zrak svoj tanki mrÅ¡avi prst i reÄe:
„Istina, bojim se da vam vaš alat može koristiti koliko i zidaru patent-olovka...“
Popović se usudi da ga prekine kukavnim glasom: „A i ptice na grani znaju da bez alata nema zanata! Jooooj!!!“
Ali dugogodiÅ¡nji doktor praktiÄara Levajna tada razvi svemoćan smijeÅ¡ak od uha do uha i upravo jezivim glasom reÄe: „Gospodine Popović, bojim se da je taÄno da bez alata nema zanata, ali vi zaboravljate bojim se da vi ipak imate neki alat! Istina, bojim se da Äinjenica da ste atomac u pogledu najvažnijeg muÅ¡karÄevog dijela tijela ne djeluje ohrabrujuće na vaÅ¡e nerve, ali to ipak ne znaÄi da ćete izgubiti i rat, iako ste ovako uvjerljivo izgubili bitku.“
U Popovićevim oÄima sjevnu traÄak nade.
„Doktore, ne okoliÅ¡ajte, hoću iz kože da iskoÄim! Kazujte, Å¡ta imate na umu!?“
Decenije prakse su nauÄile starog doktora kako da se vlada u svim medicinskim situacijama svijeta, te on sada sa lakoćom dokoraÄa do prozora i zagleda se kroz okno.
Popović, napet kao struna na harfi, reÄe prvo Å¡to mu naumpade, samo da prekine tiÅ¡inu: „Doktore, da mi ne mislite priÅ¡iti zgodan mali piÄić umjesto ove formalnosti Å¡to imam?“
Doktor Levajn se lecnu, jer je Popović oÄigledno zaboravljao na njegovo iskustvo, te se i suviÅ¡e opustio.
„Bojim se da ste nepristojni...“, reÄe stari doktor i zaÅ¡kilji kao da mu ga je neko bacio preko oÄiju.
Popović uze da se izvinjava i pokuÅ¡a da gurne doktoru pedeset maraka u džep, a doktor reÄe: „Bojim se da to ne biste trebali Äiniti...“, i izmaÄe se tako da mu džep zinu kao Äarapa na peti.
Pustio je joÅ¡ koji Äasak da se Popović muÄi, a onda progovori dostojanstveno i sigurno:
„Bojim se da vi nikada niste Äuli za club Ardent Cognee?“
„Nisam, doktore, prvi put Äujem.“
„Eee... Vidite, bojim se da je to mjesto u kom je vaš spas...“
Popović se zainteresira kao mahaluÅ¡a za ruÄak svoje komÅ¡inice.
„Molim vas, doktore, budite određeniji!“
„Bojim se da vi ne poznajete ni jednu mravaku?“
„Mravaku? Šta je, dođavola mravaku!?“
„Bojim se da je to vaš spas.“
„Spas!?“
„Bojim se baš tako. Ako mislite da ga igdje uklopite, onda definitivno trebate otići u Ardent Cogne...“
Popoviću niÅ¡ta ne bijaÅ¡e jasno. Stari doktor otvori fioku i izvuÄe iz nje vizit karticu na kojoj je pisalo „Club Ardent Cogne – cabaret i cuplerai“.
„Bojim se da otiđite tamo. Kažite da sam vas ja poslao. To će biti dovoljno.“
Popović je blenuo u vizitku kao tele u šarena vrata. Osjećao je neki nejasan strah, koji ga je istovremeno mamio i užasavao.
„Bojim se da smo zavrÅ¡ili, ja vam viÅ¡e ne mogu pomoći. Bojim se da je doÅ¡lo vrijeme da poravnamo raÄune.“
„Da, da... Naravno...“, smeteno će Popović.
Kada ga je ispraćao iz ordinacije, stari prekaljeni doktor, kog su godine prakse naÄinile iskusnim, obrati se Popoviću: „I, Popoviću... Bojim se da se suviÅ¡e uzrujavajte. Ne brinite se, viÄ‘ao sam ja i težih sluÄajeva od vas, ali dokle god postoji club Ardent Cogne, svijet je dobar i savrÅ¡eno funkcionira, Äak i za takve delegate kao Å¡to ste vi.
Popović izađe na ulicu prožet stihijskim mirom u kom se malo po malo raspojasavala silovita oluja.
„Kocka je vraćena!“, pogriješi Popović i sigurnim korakom se uputi niz ulicu.
2.
Sljedećih sedam dana Popović bijaÅ¡e kao lud. Njegovom egu nikada ne bijaÅ¡e tjeÅ¡nje izmeÄ‘u suludog id-a, koji je divljaÄki urlao da se ide u club Ardent Cogne, i gorostasnog superega, koji nije prestajao da uÄtivim sveÄarskim tonom upozorava na obraz, moral, dostojanstvo i sve ostale stvari koje Äovjeka sprjeÄavaju da se zajebava.
Njegov Å¡ef, gospodin MiliÅ¡ić, primijeti da se sa njim neÅ¡to Äudno zbiva te da ni upola revnosno ne peÄati obrasce i priznanice kao Å¡to je to ranije Äinio. Godine iskustva su od gospodina MiliÅ¡ića naÄinile istinskog profesionalca Äijem oku ne izmiÄe niti jedna sitnica.
„Popoviću“, reÄe doktor MiliÅ¡ić, „godine iskustva su od mene naÄinile istinskog profesionalca Äijem oku ne izmiÄe niti jedna sitnica...“
Tu Popović sa ogorÄenjem pomisli kako se ova MiliÅ¡ićeva izjava ne odnosi na njegov top.
„Vi imate nekih problema, Popoviću.“, nastavi gospodin Milišić, „Uzećete godišnji odmor kako bi se odmorili, a kada se vratite sve će opet biti kao pre.“
Popović je znao da sa gospodinom MiliÅ¡ićem nema cile-mile. ZahvalivÅ¡i se tankim glasom, on navuÄe svoj dugaÄki mantil i ode iz firme.
OdluÄio je da se proÅ¡eta parkom i joÅ¡ jednom razmisli o svemu.
Dan je bio vedar i topao, a Popović tmuran i hladan; vesela djeca su se po parku opijala i drogirala, a Popović je snuždeno sjedio i mislio na jad i bijedu svog usuda.
„Zaista, dobro pjesma kaže, nije u šoldima sve, šta mi vrijede pare i zlato kada kurca nemam ja? Eto, kada bih bio pobožan, nikada ne bih uspio zakucati na vrata raja, jer me ni sam Skaka iz najboljih dana ne bi uspio osunetiti.“, izgovori jadnim glasom, a niz obraze mu potekoše dvije krupne suze žalosnice.
Ulicom je prolazila kurvanjski sređena tinejdžerica koja je slušala najnoviji duet od Stoje i Dine Merlina putem mobitela. Mobitel u po frke zasvira drugu pjesmu, tinejdžerica ga privi na uho i kaza:
„Halo? Ej, evo me... Jesam... Bila sam... Ne, ne, samo sam mu popuÅ¡ila... A jebiga, nisam bila oprala piÄić, a prije toga imala dvoÄas fiziÄkog, pa mi bilo ofirno da se žegam... Da? Hahahaha!“
Popović osjeti kako mu vrije krv i pada mrak na oÄi.
„Svud po svijetu se odvija, samo sam ja izopćen iz tog društva, asocijalni freak zovu me!!!“
Nakitio je on ovu svoju izjavu joÅ¡ svakojakim ružnim rijeÄima, ali to ne dolikuje da se piÅ¡e u književnost.
Ruka mu sama kliznu u džep i izvuÄe iz njega vizit karticu. Neki glas u Popovićevoj glavi je grubo insistirao: „Idemo odma! Odma! ARDET COGNE! ARDET COGNE!“
Samo Å¡to se diže da krene, kad će ti Popovićeva savjest: „Polako momÄe! Ti dobro znaÅ¡ da se taj club nalazi u ozloglaÅ¡enoj ulici Dražena Petrovića ÄŒkalje! Urazumi se! Zar da kaljaÅ¡ obraze blatom, zar da ti dostojanstvo ode u tri lepe? Popoviću, smiri strasti! PonaÅ¡aÅ¡ se kao balavac!“
Onemoćali Popović sjede na klupu. Tada grubi glas zaurla: „Šta radiÅ¡ to, monstrume jedan, bando, oloÅ¡u!? Å ta radiÅ¡ to od sebe!? Zar da ti vijek proÄ‘e kao kakvom uÅ¡kopljenom volu!? Å ta si ti, neki evnuh, neki beÄki djeÄak!? Ne budalesaj, Popoviću, već diži dupe i trkom u Ardet Cogne! ARDET COGNE!!!“
Popović usta i krenu, ali savjest se opet isprjeÄi i stade navoditi svoje razloge koji su tako prokleto koÄili Popovića.
Ali onaj grubijan u njemu je neki vjeÅ¡t tip: „Nacugaj se! Nacugaj se, Popoviću, nacugaj se i sahrani tog pedera koji ti ne dopuÅ¡ta da budeÅ¡ muÅ¡karac! Nacugaj se, kupi Stock 84 i sjebi odma Äitavu flaÅ¡u! Sloboda, Popoviću, sloboda! Zar ti nije viÅ¡e dozlogrdila ta pustinja u gaćama!? Pij, Popoviću, pij i razvali se, a onda pravac ARDET COGNE!!!“
TrÄećim korakom Popović stiže do prodavnice i pazari flaÅ¡u Å¡toka. Otvori je Äim izaÄ‘e iz radnje i sasu u sebe polovinu. Kad podiže glavu od Å¡oka, to viÅ¡e nije Popović, to je neki demon!
Siguran u sebe krenu u ulicu Dražena Petrovića ÄŒkalje na nesigurnim nogama. Bog stade zatamnjivati dan, kao da i on liÄno podržava Popovich barmy army.
3.
Ulica Dražena Petrovića ÄŒkalje je bila jedna od onih koja se pominje sa jezivim zgražanjem. Reputacija ove ulice je bila takva da se u slengu nazivala Novim Babilonom. Za neke oaza, za neke rak-rana naÅ¡eg grada, ulica Miodraga Petrovića ÄŒkalje je živjela svojim poroÄnim životom mimo svih zakona, tiha i neugledna po danu, buÄna i Å¡arena po noći.
Popović u Dražena Petrovića ÄŒkalje definitivno nije bio kao riba u vodi. On je svoju liÄnost gradio na lojalnosti prema firmi i druÅ¡tvenom moralu, a sada je tumarao ozloglaÅ¡enom ulicom mrtav pijan, niÅ¡ta bolji od ostalih koji su tu bili skupa sa njim. Obasjan crvenom svjetlošću, podsjećao je na prokletog Ä‘avla. Jedan drogaÅ¡ preko kog je prekoraÄio mu reÄe: „Kolega!“, od Äega Popovića spopade napad gnuÅ¡anja.
Od teÅ¡kih misli samo su gore teÅ¡ke misli u razvaljenoj glavi. Popović poÄe da se prekorijeva i da sam sebe vrijeÄ‘a, nazivajući se odmetnikom i probisvijetom. Noge mu bijahu teÅ¡ke kao da su od olova, i on morade sjesti, kao zadnja propalica, na ploÄnik da malo odmori.
Jedna otrcana kurva mu priÄ‘e i reÄe: „Sinjor, možda bi ste se odmorili malo? Imamo najbolje francuske ležaje u Äitavom gradu, doÄ‘ite sa mnom!“
Popović je pogleda kao Antihrista i reÄe joj: „Äavo da te nosi, bludnice! Ja nisam kao drugi, ja sam dobar Äovjek! Å ta me se interesuje tvoj francuski ležaj i tvoj buÄ‘avi piÄić! Mani me se, ženska glavo!“
Kurva se lecnu i drskim tonom mu reÄe: „Da, vidim da vam viÅ¡e odgovara da se valjate na ploÄniku, pravi gospodin, nema Å¡ta!“, pa odlupa Å¡tiklama prema jednom bradatom koji je presipao iz Å¡upljeg u prazno.
Kao da je kurva joÅ¡ uvijek pred njim, Popović progovori: „Ja sam jebao takve kao ti dok je tvoja mater razmiÅ¡ljala dal da te abortira ili ne! Kurvo, ne znaÅ¡ s kim se zajebavaÅ¡! Ja sam... Jovanović! ÄŒuveni jebaÄ Jovanović! Å ta je, usrala si se? Pojela ti maca jezik, a? A!?“
PriÄao je on tu joÅ¡ kojeÅ¡ta, sve vrijeme se lažno predstavljajući kao Jovanović. Onda ga iznenada obuze nekakva Äemerna tuga, i Popović klonu, samo Å¡to ne zajeca. ÄŒak je i stari olinajli pas Garov, nijemi svjedok najgoreg iz Dražena Petrovića ÄŒkalje, u tom trenutku izgledao dostojanstvenije nego siroti Popović.
Skrhan i slomljen, Popović podiže oÄi ka nebu nebi li ugledao kakvo bolje sutra, ali sve Å¡to vidje bijahu zavodljivo razigrana crvena neonska slova: CLUB ARDET COGNE – CABARET i CUPLERAI.
Popović se zagleda u reklamu kao u sveca. Tihim, tihim glasom on izusti: „Ja sam... Jovanović... Osoba ogrezla u poroke, stalni posjetitelj ulice Dražena Petrovića Čkalje.“
Njegovo tijelo prosvijetli neÅ¡to Äudesno i živo. PoskoÄivÅ¡i na noge lagano kao da se Äitav život bavio iskljuÄivo sportom, Petrović stade da urla kao Tarzan.
Nekakav mladić krupan kao gorila mu se obrati: „Gospodine Tarzane, dal' ste za ševu? Dajem se jevtino, skoro pa džabe!“
A Popović ga razvuÄe Å¡akom preko labrnje.
4.
Pretjerano okuražen, Popović uleti u Ardet Cogne u stilu razjarenog reketaÅ¡a koji je doÅ¡ao po svoje, te s vrata freknu krvniÄkim glasom: „HOĆU PIÄŒKE!!!“
Stara kurva koja je primala goste polako trepnu svojim dugaÄkim trepavicama i pohotljivo kaza: „Oh, izgleda da imamo dasu ovdje!“
Pijani Popović prihvati kompliment i oseknu se na pod da bude još gori.
Stara kurva stade da mu prilazi keslajući se opušteno i zavodljivo. Njeno tijelo više nije lijepo kao nekoć, njeno lice je slika našminkane smrti, ali u njoj i dalje ima onog kurvanjskog plama koji tjera muškarce na pokornost.
Popović je stajao ukopan i posmatrao je kako mu se približava, dok mu se u glavi kuhala opasna Äorba pijanih iluzija.
Umislivši sebi da drži boga za muda, Popović stade ovako da govori:
„Kurvo... Jesi li sigurna da želiš da te tucam? Da li ti uopšte znaš ko sam ja!?“
Stara kurva je i sama bila van sebe, jer je već godinama niko sem grobara nije želio. Gladna životinjske strasti, ona zamahnu kao tigar Å¡apom i reÄe: „Rrrr! Å ta me briga ko si ti, ja sam tigrica!!!“
Raspamećeni Popović reÄe: „Ti si moj kurac, jebem ti familiju.“
Stara kurva se malÄice trznu, jer to jeste bilo prljavo, ali ne na traženi naÄin. Ipak, njen dugi post je ohrabri da preÄ‘e nijemo preko toga.
„Moj bože, Å¡to je tu vruće!“, reÄe ona i raskopÄa bluzu. Sise su joj bile kao dvije svinje u pelenama, ogromna mesnata tijela posuta staraÄkim pjegama. Kretala se senzualno i lagano, oblizujući se jezikom preko savrÅ¡enih vjeÅ¡taÄkih zuba.
Popović je stajao smrknut i ukoÄen kao da treba da se pobije.
PriÅ¡avÅ¡i mu na korak, stara kurva se pohotno maznu za svoju ćelavu pizdurinu i reÄe: „Oprostite, da li biste bili ljubazni da mi pomognete?“
„Spreman sam da ti jebem sve mrtvo i živo!!!“, odgovori Popović.
Stara kurva malÄice prevrnu oÄima pomislivÅ¡i kako je Popović preko mjere glup, ali žar izmeÄ‘u njenih nogu nije dao razumu da nadvlada. OtkrivÅ¡i jednu bradavicu, upita Popovića glasom staaare kurve: „Mladiću, znate li vi sve Å¡to treba?“
„Znam!“, odvrati joj crni Popović.
„A, Å¡ta mislite, na Å¡ta ja mislim kada vas to pitam?“, reÄe kurva i isplazi Å¡iljati dugaÄki jezik koji je smrdio na cugu i pivu.
„Na to da ti serem sestri usta!!!“, opali ludi Popović.
Stara kurva sada ozbiljno uze razmiÅ¡ljati vrijedi li joj da se trudi dalje, a bijaÅ¡e sigurna da ne treba kada Popović proÅ¡iri svoj odgovor sa: „Da ti se poserem majci po piÄci!“
PogledavÅ¡i u Popovića s dubokim prezirom, reÄe hladno i poslovno:
„Oprostite, pravila kluba ne dozvoljavaju zadržavanje na recepciji, izvolite preći u salu ili odlazite. Imamo mi ovdje preÄa posla nego da sluÅ¡amo vaÅ¡e gadarije.“
Popovićevo ludilo je upravo kulminiralo, pa on ovako odgovori: „Volim da ližem pizde mrtvih kurvi!!! Ceo svet visi o mom ÄeliÄnom kurcu!!! Najokorjelije lezbejke postaju ovisne o kurcu kada ga ja izvadim!!! Posraću se na svaku sisu u gradu!!! Real Madrid! Don fak vi mi, ju solomon biÄ!“
Stara kurva shvati da ima posla sa totalnim luđakom. Izmaknuvši se par koraka, ona pozvoni na malo dugme, kad eto ti nekakvog grmalja od dva i po metra visine i tristo kila brutalnih mišića.
Pogled ovog golijata uÄini da se Popović zaÄas unormali.
„Rikardo! Gospodin se ponaÅ¡a nepristojno, zamoliću vas da ga ispratite!“, reÄe stara kurva grmalju, na Å¡to ovaj zgrabi Popovića za mantil i podiže ga kao kakvu igraÄku.
„PraviÅ¡ probleme, a?“, reÄe mu grmalj prijeteći.
Obamrli Popović se u zadnji Äas sjeti:
„Šalje me doktor Levajn!“
Gorostas ga momentalno spusti, a stara kurva prokomentarisa: „Sad mi je sve jasno.“
Popović otpuhnu kao da je trÄao deset kilometara.
„Gospodine...“, obrati mu se stara kurva.
„Jovanović!“
„Gospodine Jovanović, ovuda!“
NASTAVLJA SE!!!
666!!!
Login
Register
FAQ
Search
